Mitovi i legende

Uran

(Grè. Uranos, lat. Caelus- bog neba i nebo samo, prvi vladar sveta nakon prvobitnog Haosa)

Rodio se bez oca od majke zemlje Geje, a kad je zvladao svetom, tad se njom i oženio. Prvi njegovi potomci bili su dvanaestoro titana: sinovi Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet i Kron i kæeri Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Rodila su im se još i tri jednooka diva, kiklopa, i tri pedesetoglava i storuka diva, Hekatonhira. Uran nije voleo svoju decu, a divovoe Hekatonhire naprosto je mrzeo. Zbog njihove nakaznosti i buntovnosti zatvorio ih je u unutrašnjost zemlje i zabranio im da izlaze na svetlost dana. Majku Geju to je toliko rastuživalo i ljutilo da je na kraju odluèila da nagovori titane da Urana svrgnu s vlasti. Stariji titani nisu hteli da dignu ruku na oca. Odluèio se na to najmlaði meðu njima, Kron. Uz majèinu pomoæ iznenada je napao Urana, srpom mu oduzeo muškost i snagu, svrgnuo ga s prestola i proglasio se vladarom celog sveta. Iz krvi osakaæenog Urana, koja je kapala na zemlju, rodila je Geja gigante i (prema starijim mitovima) boginje osvete Erinije. Poslednji Uranov potomak bila je boginja ljubavi i lepote, Afrodita, koja se rodila iz krvi koja je iz Uranovog tela kapnula u more, i izašla iz morske pene na obalu Kipra. (Tako tvrdi Hesiod i brojni drugi autori. Prema Homeru, Afrodita je, meðutim bila kæi Zevsa i Dione).

Rimski bog Celus nije sasvim podudaran s Uranom. Smatrali su ga sinom veènog svetla, Etera, a osim potomaka pripisivanih Uranu imao je i sinove Vulkana i Merkura. Bio je smatran i ocem boginje ljubavi Venere, izjednaèene s grèkom Afroditom.

Uran je predstavnik tzv. prve generacije grèkih bogova koji su bili svrgnuti pobunom. Njihov naslednik i pobednik nad njima takoðe je izgubio vladavinu u ustanku koji je protiv njega podigao njegov najmlaði sin Zevs, potonji vladar svemira, gospodar bogova i ljudi.

Uran se na nebo vratio tek u XIX veku, kad je njegovim imenom E. Bode nazvao planetu koju je 1781. godine otkrio W. Herchel. Postojanje te planete astronomi su veæ ranije bili izraèunali, slièno kao što su hemièari proraèunom otkrili postojanje radioaktivnog elementa urana.

Venera

(Lat. Venus, grè. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grèkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleæa i probuðene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grèkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grèki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grèke mitove, osnivaè tog roda Jul (Iulus, grè. Askanios) bio je sin voðe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u èast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se saèuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednièki hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveæi hram antièkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lièno ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimièno sagraðen hram Santa Francesca Romana, sa èuvenim zvonikom iz XII veka.

Vulkan

(Lat. Vulcanus, grè. Hephaistos - rimski bog vatre, njene razorne snage)

Na njegovu prvobitnu funkciju Rimljani nisu sasvim zaboravili ni kad su ga gotovo izjednaèili s grèkim bogom Hefestom. Njegovim ocem obièno su smatrali boga neba Celusa, grèkog Urana. Prema tim novijim predstavljanjima bio je, kao i Hefest, kovaè i oružar. Pri poslu su mu pomagali jednooki divovi, kiklopi. U toj novoj funkciji su ga nazivali Malciber, �Razmekšivaè (metala)�, ili �Krotitelj (ognja)�, a poštovali su ga i kao zaštitnika od požara. Njegova sedišta uglavnom su smeštali pod vulkan Etnu na Siciliji, ili na Liparska ostrva. Jedno od njih, �kum svih vulkana�, i danas se zove Vulcano.

Vulkanov kult u Rimu bio je drevan. Na kraju Foruma, pod Kapitolom imao je žrtvenik isklesan u steni, tzv. Vulkanal, pored kog se okupljala skupština veæ u vreme kraljevstva. Obièno su mu žrtvovane ribe, otelovljenje elementa neprijateljskog vatri. Posebno su ga poštovali kovaèi, koji su ga smatrali zaštitnikom svog zanata.

Ostaci Vulkanala vidljivi su i danas na Forumu. Za Vulkanov hram na Marsovom polju se zna samo na osnovu antièkih izvora. Njegove ruševine nisu pronaðene, ali je saèuvan veliki broj slika s njegovim likom kao i manjih kipova od metala. Njihovu izradu su naruèivali uglavnom ljudi koji su preživeli udar groma. Njegovo ime je još od starog veka sinonim za vulkan.

Zevs

(Sin titana Kronosa i njegove žene Reje, najviši bog starih Grka)



Zevs nije uvek bio najviši bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i ljudima domogao se pobednièkim ustankom protiv svog oca Kronosa, koji je opet svrgnuo s prestola svog oca Urana, prvog vladara sveta nakon prvobitnog Haosa. Zevs nije bio oduvek a ni zauvek, nije bio nepromenljiv, niti je predstavljao otelovljenje najviših vrlina. Grci su ga stvorili prema slici ljudi i prema likovima zemaljskih vladara onog doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se, uvelièane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i nad besmrtnim bogovima.

Zevs se rodio u peæini gore Dikte na ostrvu Kritu, a njegova majka Reja rodila ga je u tajnosti da bi ga spasila od Kronosa, koji joj je svu decu, èim bi se rodila, gutao u strahu od moguæe pobune. Kronosu je Reja, umesto deteta, predala kamen umotan u pelene i Zevs je tako umakao sudbini svoje starije braæe Hestije, Demetre, Here, Hada i Posejdona. Buduæi da Reja nije mogla da se posveti malom Zevsu, poverila ga je nimfama Adrastiji i Idaji. One su ga hranile mlekom božanske koze Amalteje i pèelinjim medom. Opasnost da ga Kronos otkrije otklanjali su gorski demoni Kureti. Kad bi se rasplakao, udarali su maèevima po štitovima i plesali uz zaglušujuæu buku i divlje krike tako da ga Kronos nije èuo. Na gori Dikti i na još višoj planini Idi Zevs je stasao do mladiækog doba. Odluèio je tada da podigne ustanak protiv Kronosa i svrgne ga s vlasti.

Ustanak protiv Kronosa Zevs je zapoèeo oslobaðanjem svoje braæe koja su živela u Kronosovoj utrobi, jer su kao božanska biæa bili besmrtni. Prisilio je Kronosa da ih povrati. Sestre Hestiju, Demetru i Heru poslao je na kraj sveta, a braæu Hada i Posejdona pozvao da mu se pridruže. Oni su ga bez oklevanja poslušali i udruženi napali Kronosa. Kronos je pozvao u pomoæ svoju braæu titane i, iako se svi nisu odazvali, uspeo je da odbije Zevsov napad, a zatim da ga i potisne na sam vrh Olimpa. Kada se našao u ozbiljnom škripcu, Zevsu su pritekli u pomoæ divovski jednooki kiklopi. Iskovali su mu gromove i munje i njima je Zevs uspeo da zaustavi Kronosovu navalu i da preðe u protivnapad. Time su se Zevsovi izgledi znatno poboljšali, a kada je meðu titanima došlo do spora, Okean, Stiks i Prometej, kao i neki drugi, nezadovoljni Kronosovom vlašæu, prešli su na Zevsovu stranu. Uprkos tome, borba se vodila deset godina. Zevs je zato odluèio da iz unutrašnjosti zemlje pusti strašne storuke divove Hekatonhire, koje je tamo zarobio njihov otac, njegov deda, Uran. Uz pomoæ svojih novih saveznika Zevs je na kraju odneo pobedu. Kronosa i ostale titane, svoje neprijatelje, sunovratio je u veènu tamu Tartara i proglasio se vladarom svega što postoji i što bi trebalo da postoji.

Proglasiti se vladarom i postati vladar nije isto i Zevs se u to brzo uverio. Tu su, pre svega, bila njegova braæa Had i Posejdon, ali do brobe za vlast meðu njima nije došlo jer se pojavio zajednièki neprijatelj. Boginja Geja razbesnela se na Zevsa zbog okrutnog kažnjavanja titana, udružila se s bogom bezdane tame, Tartarom, i dovela na svet stoglavog nakaznog diva Tifona da ubije Zevsa. Tifon je bio tako velik da se pod njim, kad je koraèao, ulegala zemlja, urlao je životinjskim glasovima i iz svojih zmajskih èeljusti bljuvao uništavajuæi oganj. Zevs ga je svojim gromovima i munjama nadjaèao i nakon teške borbe sunovratio u Tartar. Zatim je predložio braæi da vlast razdele kockom. Kad su na to pristali, Zevs se pobrinuo da za sebe izvuèe najbolji deo. Posejdonu je pripalo more, Hadu podzemni svet, a Zevsu nebo i zemlja.

U poèetku je Zevs vladao kao tiranin i dva puta pokušao da uništi ljudski rod. Prvi put je hteo da to uradi zbog toga što su mu se ljudi uèinili sasvim ništavnim. Uništenje èoveèanstva spreèio je titan Prometej, stvoritelj ljudi, koji im je doneo vatru i nauèio ih raznim veštinama. Drugi put Zevs je hteo da uništi ljude zato što su mu se uèinili suviše moænim, i to mu je skoro i pošlo za rukom. Poslao je na svet potop, ali Prometej je omoguæio svom sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri da se spasu i nasele svet ljudima. Kad je Zevs uèvrstio svoju moæ tako da je ništa nije moglo ugroziti, popustio je uzde svoje vlasti i pustio na slobodu nekadašnje neprijatelje. Ostao je, svakako, i dalje apsolutni vladar ne samo kao voða pobedonosne pobune i izbora kockom nego i zbog svoje snage. Bogovi su je i te kako bili svesni i zato su mu se pokoravali. Ponekad su to, doduše, èinili i nevoljno, a dogaðalo se da su se protiv njega i pobunili. Jednom prilikom su hteli i da ga svrgnu s prestola, ali se on odbranio uz pomoæ storukog diva Brijareja. Za vreme èitave Zevsove vladavine izbila je samo jedna pobuna koja ga je ozbiljno ugrozila. Bila je to pobuna èudovišnih dugokosih giganata, ali ih je Zevs uz pomoæ ostalih bogova i svog ovozemaljskog sina Herkula porazio u bespoštednoj borbi. Inaèe, bogovi su mahom bili mišljenja da je s najvišim bogom dobro biti dobar. To je, uostalom, govorila i veæina ljudi. U herojsko doba Zevs je veæ bio vladar koji nije zloupotrebljavao svoju vlast. Iako je imao mnoge ljudske nedostatke, ipak je bio najbolji od svih poznatih vladara bogova i ljudi.

Uprkos tome što je zevs bio apsolutni vladar, njegova vlast se nije protezala bezgranièno. Ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu. Nad svim bogovima i ljudima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto više, nedokuèivo i nepromenljivo: sudbina. Govorilo se, doduše, da Zevs vlada i sudbinom, ali to je bila samo metafora. Sudbinom je Zevs, baš kao bilo koji drugi bog ili èovek, vladao samo toliko koliko je shvatao nužne veze uzroka i posledica i delovao u skladu s tim spoznajama. Protiv sudbine Zevs je bio nemoæan, ma šta radio. Nije bio vladar sudbine, nego samo njen èuvar i izvršilac.

Kao najviši vladar bogova i ljudi, Zevs je bio utemeljitelj i zaštitnik božanskih i ljudskih zakona.

Davao je moæ kraljevima, štitio narodne skupštine, uèvršæivao poredak i pravo, bio svedok i èuvar zakletvi, kažnjavao nepravde i nepoštovanje pravednosti, bio zaštitnik svih onih koji su od njega tražili pomoæ (iako pritom ne posebno dosledan). Zevs je sve video, sve èuo i sve znao (ako ne odmah, doznao bi o svemu naknadno). Znao je takoðe i buduænost i ponekad objavljivao buduæe raznim znamenjima, uglavnom prirodnim pojavama, snovima i proroèanstvima (posebno ako su ga ljudi za to molili i prineli mu odgovarajuæe žrtve). Delio je ljudima i dobro i zlo. Svoje darove je birao, prema sopstvenom nahoðenju, iz dveju velikih posuda koje je imao u svojoj palati. Zevsovo najmoænije oružje bile su munje i gromovi, a njegov štit (egida) bio je neprobojan.

Glavno Zevsovo sedište bio je vrh planine Olimpa u Tesaliji, koji se gubio u oblacima i dopirao do neba. Tamo je stajala i njegova velièanstvena palata, koju mu je od zlata sagradio bog Hefest. Rado se zadržavao i na kritskoj gori Idi, u Troadi, na Parnasu u Fokidi, na Kiteronu u Beotiji i na drugim gorama. Kad je pod imenom Jupiter postao i bog Rimljana, boravio je i na rimskom Kapitolu. Kad mu se prohtelo, odlazio je s Olimpa vozeæi se u zlatnim kolima. Inaèe, praktièno je bio sveprisutan i èovek je moga da ga zamoli za pomoæ ne samo u njegovom hramu nego i na bilo kom drugom mestu. Ponekad bi silazio na svet u promenjenom obliku. Poprimati lik bilo kog èoveka, životinje ili prirodne pojave bila je povlastica svakog boga.

Upravljanje svetom bogova i ljudi Zevsa je nije preterano optereæivalo. Veæinu vremena provodio je u društvu s ostalim bogovima, na sjajnim gozbama u olimpskim palatama, gde se služila ambrozija kao glavno jelo, a nektar kao napitak. To jelo i piæe osiguravalo je bogovima besmrtnost i veènu mladost. Na gozbama, koje su ujedno bile i savetovanja bogova, Zevs je sedeo na zlatnom prestolu, dvorio ga je vinotoèa Ganimed i boginja mladosti Heba, plesom su ga zabavljale boginje ljupkosti, Hariteje, i boginje lepih umetnosti, muze. Pri obavljanju vladarskih dužnosti pratili su ga bogovi i boginje Kratos, Zel, Bija i Nika kao otelovljenja moæi, revnosti, snage i pobede. Pri vršenju dužnosti vrhovnog sudije stajale su pored njegovog prestola boginja zakonitog poretka Temida i boginja pravednosti Dika. Pri osiguravanju poretka u prirodi pomagale su mu boginje godišnjih doba, Hore. Nerazdvojne Zevsove pratilje bile su i boginja sretnog sluèaja Tiha, boginja mira Ejrena i boginja duge Irida, ili Iris, koja je uz boga Hermesa bila i njegova glasnica.

Zevsova žena bila je njegova sestra, prelepa i dostojanstvena boginja Hera. S njom je imao troje dece: boga rata Aresa, kovaèa i oružara bogova Hefesta i boginju veène mladosti Hebu. Heri je iskazivao sve poèasti i visoko je cenio. To mu, naravno, nije smetalo da s vremena na vreme pogleda neku drugu ženu koja mu se svidela. Zevs je u stvari bio veliki ženskaroš i birao je ljubavnice s jednakim žarom meðu boginjama kao i meðu ženama iz roda smrtnika. S boginjom Demetrom imao je kæer Persefonu, s Mnemosinom muze, s Eurinomom Harite, s Tetidom Hore, Mojre i Diku, s Dionom Afroditu, s Majom Hermesa, s Letom blizance Apolona i Artemidu. Nije s njima uvek lako izlazio na kraj. Štaviše, ni mnoge smrtne žene nisu baš za njim èeznule. Ali on bi bez kolebanja pribegavao lukavstvima i pretvarao se u njihove muževe, u bika, labuda, kišu ili u bilo šta drugo, samo da se s njima sjedini. Broj njegovih potomaka s ovozemaljskim ženama bio je vredan poštovanja: s Alkmenom imao je sina Herkula, sa Semelom Dionisa, s Danajom Perseja, s Europom Minosa, Sarpedona i Radamanta, sa Antiopom blizance Amfiona i Zeta, s Ledom sina Polideuka i kæer Helenu. Kod brojnih njegovih sinova i kæeri taèno se i ne zna koju im je besmrtnu ili smrtnu ženu izabrao za majku. Mnoge su se žene, meðutim samo izgovarale da je on otac njihovih potomaka, ili su se time hvalile. Ali svoju najdražu kæer Atenu nije imao ni sa jednom ženom - rodio ju je sam iz svoje glave, odakle je iskoèila pod punim naoružanjem. Za svu svoju decu, Zevs se brinuo kao brižan otac, i to u veæini sluèajeva bolje nego za svoje ljubavnice i sva su njegova deca imala znaèajne uloge u svetu mitova.

Hera je, prirodno, zbog njegovih braènih nevera bila silno ljubomorna. Progonila je njegove ljubavnice i njihovu decu i prireðivala Zevsu scene da se tresao Olimp, a na zemlji besnele oluje. Zevs ju je uvek znao nekako da umiri. Bio je na kraju krajeva ne samo muž nego i bog. Zbog svoje slabosti prema ženama imao i je i drugih nedostataka. Bio je sklon zaslepljenosti, katkad bi ga nadvladala boginja prevare Ata, a ponekad je njegovu uvek budnu pažnju umeo da nadvlada i bog sna Hipnos. Osim toga, iako mu to uopšte nije bilo potrebno, voleo je da se hvali. Ostali bogovi su poznavali Zevsove slabosti, njegovu ljubaznost i nesklonost svaðama i vešto su to iskorišæavali a najviše i najuspešnije njegova žena Hera.

Uprkos tome, Zevs je bio najmoæniji i najuzvišeniji bog. Pripadali su mu naslovi i epiteti: svevladajuæi, sveznajuæi, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Najèešæe su ga ljudi zvali "Olimpskim" ili "Najvišim", a ponekad, u sveèanim prilikama, "Ocem bogova i kraljeva". Njegovi simboli bili su gromovi i munje, od ptica orao, a od drveæa hrast. Grci i Rimljani su ga zamišljali kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, s èijeg lica zraèi ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moæi najvišeg vladara.

Mit i religija u Srba


Veselin Èajkanoviæ

Roðen je 28. marta 1881. u Beogradu, gde je završio osnovnu, srednju i Veliku školu.

Kako kaže Rastislav Mariæ (Glasnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka, knj. II—III, 1953—1954, str. 67—73), koji mi je glavni izvor za ovu biografiju, „Èaj-kanoviæ je još u srednjoj školi zavoleo klasiène jezike i klasiènu starinu uopšte, pa je, po položenom ispitu zrelosti u Prvoj muškoj gimnaziji (1899. godine) studirao klasiènu filologiju na Velikoj školi, na kojoj su veæ predavali profesori Vasiæ i Vuliæ. Završivši studije u Beogradu, kao državni pitomac odlazi u Nemaèku na usavršavanje. U Lajpcigu je èetiri semestra, pored klasiène filologije kod Brugmana, Hirta i Imiša, izuèavao i stari slovenski kod Leskina i jevrejski kod Kramera. Iz Lajpciga odlazi u Minhen, gde, pored ostalih, sluša Hrista, Pelmana i Folmera, a naroèito Kruzijusa i Krumbahera, kod kojih je položio i doktorat. 1908. godine postao je docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nastavljajuæi nauèni rad u pravcu u kome se bio uputio kod Kruzijusa i Krumbahera".

Uèestvovao je u balkanskim ratovima i u I svetskom ratu kao rezervni oficir. U toku rata, zbog bolesti, proveo je jedno vreme u Bizerti, „gde je, s francuskim inženjerom, poruènikom Alberom Oforom, osnovao Štampariju srpskih invalida, u kojoj su se srpski invalidi obuèavali tipografskom zanatu. Tu, u Bizerti, ureðivao je list Napred s književnim dodatkom Iz starih riznica i Bibliotekom lista Napred (izašlo 25 knjižica razlièite sadržine), u kome je objavio nekoliko vrlo dobrih reportaža o životu naših izbeglica i vojnika u Africi. Iz Bizerte prelazi na Krf za urednika Srpskih novina, u èijem su dodatku, Zabavniku, tada objavljivani razlièiti književni sastavi i nauène studije, a zatim odlazi u Pariz i London, da radi u tamošnjim bibliotekama".

Neposredno posle rata, „on je, pored redovne dužnosti, jedno vreme vršio i dužnost naèelnika Odeljenja za višu nastavu Ministarstva prosvete i dužnost upravnika Državne štamparije". Godine 1919. izabran je za vanrednog, a 1921. za redovnog profesora. Sledeæe, 1922, godine izabran je za dopisnog èlana Srpske akademije nauka. U to doba izabran je i za honorarnog nastavnika Uporedne istorije religije na novoosnovanom Bogoslovskom fakultetu. Sem toga, tih godina svojim liènim zalaganjem mnogo je doprineo izgradnji Univerzitetske biblioteke i snabdevanju seminarskih biblioteka i laboratorija (kao „èlan Odbora za graðenje Univerzitetske biblioteke" i kao „èlan komisije koja je, u Nemaèkoj, na raèun reparacija, nabavljala knjige i opremu").

U narednom periodu, osim na Univerzitetu i u Akademiji, aktivno je uèestvovao u radu niza nauènih, kulturnih i prosvetnih ustanova. „Nekoliko godina uzastopce bio je biran za dekana Filozofskog fakulteta. Bio je u upravi Srpske književne zadruge, Zadužbine Nikole Èupiæa, Društva sv. Save, èlan Glavnog prosvetnog saveta i Komisije za polaganje profesorskog ispita, a jedno vreme i predsednik Narodnog univerziteta, koji je bio osnovao profesor Nikola Vuliæ. Da bi se nauènim radnicima olakšalo informisanje o struènoj literaturi koja se u Beogradu može naæi u javnim i veæim privatnim bibliotekama, predložio je osnivanje Centralnog kataloga Univerziteta u Beogradu i po njegovom osnivanju postao njegovim upravnikom".

Od posebnog je znaèaja Èajkanoviæev nastavni i nauèni rad na Univerzitetu. U jednom izveštaju iz 1914 (Nauèni i školski rad Veselina Èajkanoviæa, stanje na dan 31. januara 1914) sam je sebe najtaènije okarakterisao kao nastavnika:

„Od svojih predavanja najviše podvlaèim tumaèenje klasiènih autora: pri tome tumaèenju imao sam prilike da pravim najrazlièitije ekskurze po celokupnoj nauci o starini. Naglašavam ovo i zbog toga što se, inaèe, baš stvari koje sam najizdašnije obraðivao sa katedre — enciklopedija i metodologija klasiène filologije, privatne starine, religija i kult, folklor — i ne vide iz pregleda predavanja, pošto o njima nisam držao sistematske kurseve. U tim svojim tumaèenjima ja sam: napustio besciljnu i beskorisnu gramatièku interpretaciju i uveo u praksu interpretaciju modernu i nauènu; razbijao klasièistièke predrasude, i davao centralno mesto jelinizmu; u svakoj prilici skretao pažnju na veliku važnost Orijenta, i uvek, kad god sam za to imao povoda, davao uputstva i detalje iz oblasti semitske filologije; ja sam, najzad, oseæao da klasièna filologija — koja je i u svetskoj nauci spremala radnike za ostale mlaðe nauke: za vizantologiju, semitsku filologiju, slovensku filologiju, istoriju religije. folklor, itd. — ima kod nas, gde ce klasièni jezici uèe nedovoljno ili nikako i ne uèe, da sprema radnike za srpsku nauku. Naroèito sam isticao i istièem važnost takve primenjene klasiène filologije, nadam se, ne bez rezultata". Ovako je Èajkanoviæ radio i kad sam ja slušao njegova predavanja 1931—1935). Tumaèio je, izmeðu ostalog, Tacitovu Germaniju, ali tako da su pred slušaocima oživljavali ne samo stari Germanci nego i Rimljani, Grci, Egipæani, Vavilonjani, Jevreji, Persijanci, Indijci, a posebno naši preci, sa svojim obièajima, obredima, èinima, težnjama i zabludama. Odista je suvereno vladao celokupnom naukom o starini.

Bez imalo preterivanja istakao je Mariæ lepe ljudske osobine koje su krasile Èajkanoviæa kao nastavnika: „Studente je neobièno voleo, i kod njega, i kao profesora i kao dekana, za njih nije postojalo odreðeno vreme prijema. Izvanredno predusretljiv u ophoðenju, uvek je bio spreman da pomogne i posavetuje. Svojim ophoðenjem umeo je da pridobije studente za rad na nauci kojoj se sam bio posvetio i stalnim ukazivanjem na njihove pogreške i nedostatke njihovog rada upuæivao ih u metode nauènog rada. Zbog toga nije ništa neobièno što je skoro svaki deveti student koji je od 1919. do 1941. godine kod njega položio diplomski ispit položio i doktorat, a teze koje su oni izradili ne pokazuju samo vladanje metodom nauènog rada i poznavanje predmeta, nego su znatni doprinosi nauci".

Ovakav Mariæev sud možda sam ja obavezniji nego iko da potvrdim. Veæ godinama oseæam potrebu da ispunim tu obavezu ne samo radi Èajkanoviæa i radi sebe nego i radi jedinstvenog primera, i bojeæi se da mi se neæe pružiti druga prilika, èinim to sada. Mene je Èajkanoviæ naterao da izradim doktorsku disertaciju. Odrastao na selu, u obièajima i praznovericama iz bronzanog doba, koje nisam morao da saznajem iz knjiga, valjda sam mu se uèinio pogodan za nauku o starini. Ali on je uložio toliko truda i vremena, i toliko strpljenja, oko æudljivog mladiæa kakav sam bio, da se ja sada, kad sam prevalio šezdesetu, i èudim i stidim. Na razgovore je zvao on mene, nije mi davao prilike da ga molim! Otvorio mi je širom vrata svoje èudesne biblioteke, mogao sam da se poslužim svakom knjigom iz nje! Pošto sam bio gimnazijski nastavnik i nisam imao dovoljno vremena za rad u toku dana, omoguæio mi je da radim noæu u biblioteci Seminara za klasiènu filologiju! Kad sam se našao u neprilici oko nabavljanja novih knjiga sa strane — jedna je koštala 600 dinara (koliko i krava!), a ja sam imao nešto malo više od 1000 dinara meseène plate i porodicu na vratu - on me je zamolio za uslugu da takve knjige nabavljam o njegovom trošku za njegovu biblioteku; Ali to nije sve. Kad je proèitao prve dve glave moje disertacije Tužbalica u svetskoj književnosti (u prvobitnom obliku), rekao mi je da to nije nauka, da je to, možda, dobro za Srpski književni glasnik, ali da nauka traži: ne da sam tužim, nego da tumaèim tužbalicu. Ja sam se, naravno, uvredio i zaæutao.

Posle izvesnog vremena, kad na disertaciju više nisam ni mislio, on mi je priredio nezaboravno iznenaðenje (na poèetku proleæa 1938). Sa drugog prepodnevnog èasa pozvao me je direktor Šeste muške gimnazije (Stanislav Vuliæ) da odmah doðem u njegovu kancelariju. Prekinuti predavanje bilo je toliko neobièno da sam pomislio da me traži policija.

Kad tamo, Èajkanoviæ sedi, smeje se i podsmeva mi se. Oèitao mi je takvu lekciju o dužnosti da je ni Metuzalem ne bi zaboravio. I tada sam se, povrh svega, još i propisno obrukao. Kad je polazio, požurio se direktor da mu pridrži kaput, a ja sam stajao smešno ukipljen, jer je dobar deo moga naraštaja u ovakvoj ljudskoj pažnji prema starijem video gubitak liènog dostojanstva. Rekao je: „Ja sam stari vojnik, kaput mi niko ne pridržava; a ako bi to i bilo potrebno, ima ovde neko mlaði". Taj neko mlaði bio sam ja. Stid zbog ove bruke rastao je u toku godina uporedo sa zahvalnim divljenjem izuzetnom profesoru, iako se nikad u nekim stvarima s njim nisam mogao da složim.

Mariæ je opisao Èajkanoviæa i kao istaknutog ratnika, ali u ovoj prilici pre svega treba istaæi ono što je Mariæ rekao o uslovima za nauèni rad u Èajkanoviæevo vreme i o njegovom zalaganju da se ti uslovi poboljšaju: „Uslovi za rad na nauci o klasiènoj starini u Srbiji, u vreme kada je Èajkanoviæ poèeo svoj rad, nisu bili najpovoljniji. U Srbiji nije postojala nijedna biblioteka u kojoj bi se mogle naæi najpotrebnije knjige i èasopisi. Biblioteka Seminara za klasiènu filologiju i istoriju starog veka, osnovana poslednjih godina prošlog veka, bila je tako mala da nije mogla poslužiti ni nastavi ni spremanju studenata za ispite. Blagodareæi zauzimanju profesora Èajkanoviæa, ona je, pred kraj treæe decenije ovog veka, bila snabdevena zbirkom tekstova, èasopisima i drugim potrebnim knjigama tako da je bio dostignut nivo sliènih ustanova na strani, što je uticalo i na kvalitete nastave i razvoj nauènog rada. I nedostatak moguænosti objavljivanja rezultata nauènog rada sputavao je, sve doskoro, razvoj klasiènih studija [...]. Tek kad se te èinjenice imaju u vidu i uzmu u obzir broj radova koje je Èajkanoviæ objavio i ostavio u rukopisu i discipline na kojima je radio, može se pravilno procenita znaèaj njegovog rada i njegov doprinos nauci i našoj nacionalnoj kulturi".

Èajkanoviæ je umro 6. avgusta 1946. godine u Beogradu.

Vojislav Ðuriæ