Urbane legende ..

Svaka zemlja i svako grad ima neku sovju urbanu legendu ... prichu u koju niko ne veruje i svi veruju u isto vreme ... paranormalne pojave ... pishite ih ....

Zalepljen za zadnjicu nosoroga
Rusija


Jedan stanovnik Vermonta nasao se u veoma nezgodnoj situaciji dok je obilazio Igl Rok, africki safari zooloski vrt, zajedno s grupom glumaca iz Sankt Petersburga. Ronald je presao svaku meru dok je Rusima pokusavao da demonstrira snagu super-lepka, jednog od mnogih cuda Amerike. Da bi dokazao efikasnost super-lepka, njime je namazao svoje dlanove i veselo ih postavio na zadnjicu nosoroga koji je bio u prolazu.
Nosorog, koji je vec 13 godina bio u vrtu, nije se odmah uplasio, jer je jos dok je bio beba bio ljubimac posetilaca. Medjutim, kada je shvatio da je bez svoje saglasnosti prikacen za Ronalda, uspanicio se i poceo da juri naokolo, zaejedno sa svojim slucajnim saputnikom.
"Sali se nije osecala najbolje," izjavio je cuvar Dzejms Daglas. "Imala je zatvor i upravo smo joj dali laksativ kada je Amerikanac napravio nezreli nestasluk."
Prilikom trke, Sali je srusila dva zida od koliba i unistla dve ograde, pri cemu su se neke sitne zivotinje razbezale na sve strane. Tri koze i jedna patka su pregazene. Tokom stampeda i potonjeg hvatanja, Sali je pocela da oseca dejstvo laksativa, zasipajuci Ronalda sa preko 100 litara proliva od nosoroga. Bio je potreban citav tim lekara i cuvara vrta da odvoji Ronaldove sake od Saline zadnjice. "Bilo je veoma nezgodno. Morali smo da je smirimo i ujedno da stitimo lica od pljuska balege. Moglo bi se reci da je Ronald bio u tome do grla."
Kada su je smirili, troje ljudi je Ronaldu moralo lopatama da obezbedjuje vazduh. "Konacno smo uspeli da je smirimo i da upotrebimo rastvor da bismo odvojili njegove sake od njene zadnjice", rekao je Daglac. "Mislim da se neko vreme nece igrati sa super-lepkom."
U medjuvremenu, zabavljeni Rusi bili su impresionirani snagom lepka. "Kupicu ovo za moju decu, ali, naravno, nece smeti da ga nose u zooloski vrt.", prokomentarisao je Vladimir Zolnjikov, vodja grupe.
Ronald nije umor, niti je bilo neke ozbiljnije povrede, ali moze da se kvalifikuje za Darvinovu nagradu ako verujmo da niko nece hteti da izadje na sastanak sa covekom koji smrdi na balegu nosoroga...

Misteriozne smrti u šok sobi

Kejptaun, Južna Afrika

U jednoj sobi za intenzivnu negu lokalne bolnice pacijenti su umirali posle prve noæi. Niko nije znao zbog èega ali, da bi izbegli svaki rizik, zaposleni su detaljno proverili sve aparate za održavanje života, izvršili temeljnu dezinfekciju, proverili klima-ureðaje i sklonili sav drveni nameštaj za sluèaj da je neki nepoznati virus ušao u drvo. Uprkos merama predostrožnosti, ni sledeæi pacijent nije preživeo.

Uprava je posumnjala u ljudski faktor, pa su postavili kamere. I zaista, veæ iduæeg jutra videli su revnnosnu èistaèicu kako sa usisivaèem ulazi u sobu. Znajuæi da u sobi postoji samo jedan utikaè za struju starija gospoða je, ništa ne sumnjajuæi, izvukla iz njega ureðaje za održavanje života, ukljuèila usisivaè, odradila svoj posao i sve vratila onako kako je zatekla...

Magièni konopac

Navodno, svedoci su videli dete kako se penje uz konopac koji stoji u vazduhu, a zatim nestaje... To je, kao udarnu vest, objavio jedan dnevni list 1890. godine, a posle su mnogi bezuspešno pokušavali da izvedu ovu neverovatnu maðionièarsku taèku

Veæ više od jednog veka po svetu kruže neverovatne prièe o pojavi koja potièe iz Indije. Reè je o iluzionistièkoj taèki s konopcem i deèakom koji nestaje. U prvobitnom izvoðenju to je izgledalo ovako: na otvorenom prostoru fakir uzima dugaèak konopac i baca ga u vazduh gde i ostaje stojeæi uspravno, kao da je o nešto obešen. Fakirov pomoænik, neki deèak, penje se uz konopac, a kad doðe do samog kraja, odjednom nestaje. Fakir ga poziva da se vrati, ali od deèaka ni traga. Posle nekoliko trenutaka penje se i sam fakir, naoružan nožem, pa i on nestaje. A onda s neba poèinju da padaju raskomadani delovi tela. Fakir ipak silazi s neba, povlaèi konopac, ostatke tela prekriva platnom i, odjednom, æiribu-æiriba – evo deèaka živog i zdravog. – Bila bi to uistinu neverovatna predstava – kaže Piter Lamont, istorièar magije i istraživaè sa Univerziteta u Edinburgu.
– Šteta što nije istinita. Za ovu taèku prvi put se èulo 1890. godine zahvaljujuæi pisanju amerièkog dnevnog lista „Èikago tribjun”. Pisac teksta Džon Elbert Vilki priznaæe kasnije da je to bila obièna letnja novinarska patka. Ono što nikako nije oèekivao jeste da æe ova lažna vest doživeti toliku slavu.
Vilkijev napis iz „Tribjuna” preuzele su mnoge druge novine, èak i inostrane, dok su tekst objavljen èetiri meseca kasnije, u kom redakcija opovrgava ovu vest svi drugi preæutali. Èak se 1904. godine pojavio i prvi tobožnji svedok tvrdeæi da je svojim oèima video trik s indijskim konopcem. Zvao se Sebastijan Buršet. Ali, èim su èlanovi Engleskog udruženja za psihièka istraživanja poèeli da mu postavljaju pitanja, odmah je bilo jasno da ima suviše bujnu maštu. A to je ko zna koji primer „nepouzdanosti pamæenja kada je reè o ovakvim stvarima”, rekli su struènjaci.
– Ipak, ova legenda, koja je govorila o nepoznatoj i tajanstvenoj Indiji upravo onako kako ju je videla kolonijalna kultura toga doba, postala je toliko poznata da više nije mogla ni da se zaboravi ni da se uništi – objašnjava Lamont. – Stoga su neki ljudi pokušali da objasne igru s konopcem tvrdeæi da je reè o sluèaju masovne hipnoze. Fakir bi doveo u trans sve gledaoce i oni su videli ono èega nije bilo. Objašnjenje je bilo neuverljivije od same taèke, pa su poèele da se pojavljuju i prve fotografije u nastojanju da se obore pretpostavke o masovnoj hipnozi.
„Štrand magazin”, èasopis koji je objavljivao pustolovine Šerloka Holmsa, prvi je 1919. godine obradovao èitaoce i fotografijom te „najslavnije maðionièarske taèke na svetu”. Snimio ju je izvesni F. V. Holms, višestruko odlikovani oficir (koji nije ni u kakvom srodstvu s poznatim detektivom iz prièa). Prema reèima Holmsa, konopac je odmotan, baèen u vazduh i tamo je ostao da stoji kao da je ukruæen. Potom se neki deèak uspeo uz njega i ostao da stoji na vrhu. Baš kad je oficir snimio fotografiju, deèak je nestao. „Ne umem da objasnim kako”, bio je njegov odgovor.
Stoga su ponuðena i druga objašnjenja ove zagonetke. Tridesetih godina prošlog veka jedan nemaèki iluzionista izjavio je da je konopac, zapravo, bio maskiran, a sastojao se od ovèijih kostiju, uglavljenih jedna u drugu, tako da su pravile neku vrstu motke uz koju je deèak mogao da se uspne. Pedesetih godina u još jednom tumaèenju tvrdilo se da se taèka izvodila u nekoj udolini. Žica tanka kao vlas kose bila je razapeta izmeðu dva brda, a konopac se, pošto ga fakir baci u vazduh, kaèio za ovu nevidljivu žicu skrivenom kukom. Predstava se prikazivala uveèe, deèak se peo uz konopac i nestajao u mraku i dimu zapaljene vatre. Potom bi se fakir, u širokoj pelerini, i sam penjao do vrha konopca bacajuæi na zemlju komade udova nekog majmuna koga bi prethodno iskasapio. Konaèno, deèak bi se sakrio pod pelerinu i sišao zajedno s maðionièarem tako da sve izgleda kao da se pojavio niotkuda.
– Sve su ovo objašnjenja mnogo neverovatnija i od same taèke o kojoj se prièa – kaže Piter Lamont. – Ko bi mogao da zameni kosti ovce za konopac? I gde je to postojala žica tanka kao vlas koja bi se razapela izmeðu dva brda i izdržala težinu dve osobe? Svi su, u stvari, pokušavali da razjasne tajnu koje nije ni bilo. Fotografije kao što je ona Holmsova prikazivale su ne indijski konopac, nego nešto sasvim drugo: održavanje ravnoteže na dugaèkim stabljikama bambusa, što se i danas radi u nekim krajevima Indije i Kine. Tamo se akrobata opaše debelim kanapom oko pojasa, podboèi dugu bambusovu motku i uzdigne je. Uz nju se potom penje drugi momak koji, kad stigne do vrha, stoji tako nekoliko trenutaka održavajuæi ravnotežu.
Lamonta je zato, kao istraživaèa, zanimalo kako su razni maðionièari svedoci uspeli da zamene obiènu igru održavanja ravnoteže i neverovatnu taèku s indijskim konopcem. Zajedno s engleskim psihologom Rièardom Vizemanom, pretpostavio je da postoji veza izmeðu senzacionalnosti prièe i vremena koje protekne od dogaðaja i izveštavanja o njemu. Drugim reèima, istraživaèi su krenuli od èinjenice da preprièavanje jednog svedoka postaje sve neverovatnije kako vreme prolazi.
Prikupili su sva svedoèanstva koja su našli u knjigama, studijama i novinskim tekstovima: ukupno 48. Odbacili su sva preprièavanja iz druge ruke, kao i dokumenta u kojima nije navedena godina dogaðaja ili koji nisu sadržavali detaljne opise. Preostale dokaze – izbrojali su 21 – podelili su u pet grupa, po stepenu senzacionalizma. Njihov zakljuèak je, po ko zna koji put, potvrdio pretpostavku o krajnjoj nepouzdanosti pamæenja u vezi s maðionièarskim taèkama. Svedoci iz dokumentacije koju su našli videli su zapravo stajanje na motki, ali, kako su godine prolazile, dodavali su svojim opisima ono što su proèitali ili èuli da se prièa. I, gle èuda: od tridesetih godina pa nadalje više nije bilo nikog ko je tvrdio da je i sam video taèku s uspinjanjem uz konopac.
Prava tajna predstave s indijskim konopcem nalazi se u našoj glavi i tamo odoleva vremenu. Mozak meša stvarne dogaðaje kojima je prisustvovao i legende o kojima je èuo da se prièa stvarajuæi tako ubedljivu prièu. Ona se nikad nije dogodila, ali je ipak uverljiva i uzbudljiva.


---------------

Krajem 19. i poèetkom 20. veka taèka s indijskim konopcem postala je toliko popularna da su neki maðionièari poèeli da je smatraju pretnjom profesiji. Uèinilo im se da su indijski iluzionisti daleko veštiji od kolega sa Zapada, pa su se najistaknutiji meðu njima upinjali da otkriju u èemu je trik. Èak su išli u Indiju da ispituju gurue i fakire, oèigledno bez uspeha. Onda su pokušali da taèku izvedu u pozorištu, pomoæu utega koje su sami izmišljali. Nažalost, niko nije uspeo: jedno je bilo slušati prièe o ovoj veštini, a drugo pokušati da ga izvedeš u sasvim drugaèijem okruženju, kao što je pozornica.
Za maðionièare je zbog toga taèka s indijskim konopcem i danas „najveæa iluzija ikad smišljena na svetu” iako nikad nije ni izvedena. Niti može da se dokuèi, smatraju struènjaci za ovu oblast: ona je nešto poput Svetog grala u maðionièarskom svetu.

Beogradski beli porshe

Ranih osamdesetih su ulice Beograda posle ponoci bile apsolutno puste. Onda se pojavio beli porshe koji je nocu bezglavo jurio po gradu. Bio je toliko drzak da je policiji zakazivao - sutra u 01h cu preci preko Slavije. Onda su se na tom mestima skupljali i navijaci. Nikad nije uhvacen, niti se zna gde je uopste bio automobil.

Originalni snimak tog kruga oko Slavije se moze naci u filmu "Davitelj protiv davitelja" snimljeno sa jednog prozora.

NA ISPITU
Kazu polagao neki student veterine ispit, i palo mu pitanje da prepozna vrstu ptice po otisku nogu. Student naravno nije imao pojma i profesor mu rece da je pao i pitao ga za ime i prezime. Student je samo podigao nogu, pokazao profesoru djon na patici i rekao mu: "pogodi"

Ima i onaj kako se nekoliko seljaka, mislim u Indiji, udavilo dok je pokusavalo da spasi jedno pile koje je upalo u bunar.
Kao sto rece Ajnstajn: Samo su dve stvari bezgranicne, vasiona i ljudska glupost... Mada za ovo prvo nisam siguran

10 najbizarnijih smrti


Koliko god smrt sama po sebi bila tragièna, Darwin nam je pokazao da s druge strane može biti i komièna, a mi smo pronašli primjere za koje možda ne bismo mogli reæi ništa drugo osim shit happens
Od mnogih primjera odabrali smo deset najzanimljivijih, ali za sve podatke vezane uz njih ipak sa sigurnošæu ne možemo reæi da su savršeno toèni i pouzdani. Neke smrti nisu potvrðene obdukcijom, što znaèi da se moramo osloniti na eventualne svjedoke ili usmenu predaju.

Viagra ubila diktatora

Nigerijski general i diktator Sani Abacha umro je u lipnju 1998. godine u predsjednièkoj vili Abuja od srèanog udara koji je navodno bio uzrokovan konzumacijom prevelike kolièine Viagre, što je trebalo biti samo uvod u orgije.

Meðutim, buduæi da mu je tijelo bilo spaljeno prije obdukcije, omraženog su militarista, koji je više puta optuživan za povredu ljudskih prava, možda otrovali politièki protivnici.

Smrt zbilja smrdi

Jonathan Capewell (16) iz Oldhama, Greater Manchester, toliko je bio opsjednut mirisom da je dezodoransom špricao cijelo svoje tijelo najmanje dvaput dnevno. Kad su ga roditelji upozorili na štetnost, samo se nasmijao.

Pronaðen je mrtav u svojoj sobi, a kraj njega tri prazne boce antiperspiranta. Obdukcija je pokazala da mu je tijelo sadržavalo 0,37 mg butana na litru krvi te sliènu kolièinu propana, a samo 0,1 mg svakog plina može ubiti èovjeka. Pretpostavlja se da su se plinovi nakon šest mjeseci intenzivnog korištenja skupili u njegovu tijelu...

Loš dan za pecanje

Jedna smrt je tragedija. Milijun smrti je statistika.
Josef Staljin

Ukrajinski se ribar iz Kijeva sluèajno spržio strujom dok je pecao na rijeci Tereblya. Èetrdesettrogodišnjak je elektriène kablove spojio s glavnim izvorom struje u kuæi te krajeve odvukao do rijeke. Ribe je uspio uloviti na lakši naèin: strujni ih je udar ubio i trbušèiæi su uskoro poèeli plutati po površini.

Tada je pametno i sam zagazio u vodu kako bi sakupio bogat ulov, zaboravivši ili ne misleæi na žice, te tragièno pretrpio istu sudbinu kao i ribe. Kako su kasnije otkrili, ironièno, muškarac je lovio doruèak da proslavi petu godišnjicu smrti punice.


Kit ubojica kao prijatelj

Kit s kojim se nije lako sprijateljiti

Da je neznanje najveæa ljudska mana i glupost, dokazuje Daniel Dukes (27) iz Južne Karoline èije je beživotno, golo tijelo pronaðeno 'prebaèeno' preko leða kita ubojice u bazenu iza stadiona Shamu u Seaworldu, Orlando. Utvrðeno je da sakrio u parku nakon zatvaranja i zaronio u hladnu, slanu vodu osam metara dubokog bazena da bi se družio sa životinjom.

Kit star 14 godina zvan Tillikum, prema indijanskoj rijeèi chinook, za prijatelja, sa svojih gotovo pet tona jedan od najtežih u zatvoreništvu, s Danielovim se 80 kg teškim tijelom zabavljao kao s igraèkom. Obdukcija je pokazala samo jedan ugriz, na Dukesovim preponama, i to kad mu je Tillikum, nakon što je nastupila smrt, strgnuo zelene kupaæe gaæe.

Neoèekivano buðenje

Svi smo ponekad ujutro mamurni ili još uvijek u polusnu tako da ni ne znamo kako smo se ustali ili napravili kavu. Kenneth Charles Barger (47) iz Newtona ekstreman je primjer teškog buðenja, buduæi da se sluèajno pištoljem propucao i ubio.

Tijekom noæi ga je, naime, probudila zvonjava telefona, ali umjesto slušalice zgrabio je svoj Smith&Wesson koji je držao na noænom ormariæu kraj telefona. Pištolj je izgleda sluèajno opalio dok ga je umjesto telefonske slušalice prinosio uhu!

Oprezno sa seksom u moru

Christopher Sean Payne (34) jedne se veèeri sa svojom neimenovanom djevojkom (25) napio na plaži kod Darwina u Australiji. Osjeæaji su ih ponijeli, pa su se odluèili na intimnost u moru. Nakon što su neko vrijeme vodili ljubav, djevojka je odluèila zaroniti i zadovoljiti ga na drugaèiji naèin. Payne se toliko uzbudio da joj je stavio ruke na glavu i držao je pod vodom.

Kasnije je objasnio da je maknuo ruke tek kad je shvatio da je prestala s oralnim zadovoljavanjem i još uvijek mu nije bilo jasno zašto. Naravno, bilo je prekasno pa se uspanièio i pobjegao. Uhapšen je dva dana kasnije i tijekom godine dana u zatvoru patio je od konstantnih noænih mora i 12 mu je puta lijeèen èir na želucu.

Pravo iznenaðenje u torti

Happy birthday...

Mladi Talijani su na momaèkoj veèeri postali znatiželjni nakon što na dani znak striptizeta nije iskoèila iz torte. Pretpostavili su da im je netko ili podvalio ili da je ranije neprimjetno izašla, uglavnom, iznenaðenje je bilo pokvareno.

Meðutim, pravi je šok uslijedio kad su ipak otvorili veliku kutiju u obliku torte i otkrili je mrtvu. Gina Lalapola (23) se ugušila èekajuæi sat vremena unutar zatvorene kutije!

Ostao bez glave, ali s rekordom

J. G. Parry-Thomas, poznati britanski automobilski as s poèetka 20. stoljeæa, ostao je bez glave kad se ispod haube pri velikoj brzini otpustio i naglo iskoèio lanac razbivši pritom vjetrobransko staklo.

Parry-Thomas je pokušavao srušiti vlastiti brzinski rekord na Zemlji koji je postavio godinu dana ranije. Nevjerojatno, ali usprkos tome što je pritom ubijen, uspio je postaviti novi rekord postigavši te 1927. godine brzinu od 276 km/h.

Nezgoda na smetlištu

Tko je kriv?

Njemaèki je braèni par pedesetogodišnjaka odluèio stari automobil baciti na smetlište. Parkirali su sa strane, potpisali sve papire, ali su sjeli natrag u auto zbog iznenadnog pljuska. Vozaè dizalice dobio je zeleno svjetlo za podizanje automobila ne znajuæi da par sjedi u njemu, rekao je kasnije policijski inspektor.

Auto je podignut i baèen u drobilicu koja ih smanjuje na velièinu male kocke. Sve je stopirano kad je vozaè èuo ženine vriskove, ali bilo je prekasno za njenog muža. Vozaè dizalice je bio hospitaliziran zbog šoka, a èekalo ga je i suðenje za ubojstvo iz nehata.

Ah, te žene!

O posljednjoj prièi nemamo puno informacija, a najmanje onu koliko je prièa pouzdana.

Francois Faber, luksemburški pobjednik Tour de Francea, umro je u rovu na zapadnom frontu za vrijeme Prvog svjetskog rata. Naime, primio je telegram u kojem je pisalo da mu je supruga rodila kæer. Faber je od sreæe poèeo skakati, odavši tako svoju poziciju, pa ga je ubio njemaèki snajperist.