Mitovi i legende

Adonis

(Grè. Adonis, lat. Adonis - sin kiparskog kralja Kinire i njegove kæeri Mire)



Niko od ljudi, èak ni od bogova mu nije bio ravan lepotom, pa se u njega zaljubila boginja lepote i ljubavi Afrodita. Silazila je k Adonisu na zemlju i iz ljubavi prema njemu poèela da se zanima i za lov kome se on strasno odavao, štaviše i sama mu je pomagala da lovi divljaè. Naravno, samo onu pitomu, jer se zveri ne obaziru na lepotu pa je uništavaju nemilosrdno i ravnodušno. Uvek mu je stavljala na srce da ne lovi divlje zveri: dovoljno je biti odvažan prema plašljivima - prema hrabrima opasno je biti hrabar. Adonisu je muževnost branila da posluša takve savete. Kada ga je Afrodita jednom prilikom ostavila samog, Adonis je pošao u lov na veprove, ali je to za njega bilo sudbonosno: ranjena životinja ga je napala i usmrtila ogromnim oènjacima. Kad je Afrodita za to saznala, obuzela ju je beskrajna tuga. Proklela je sudbinu, moæniju od bogova, i plaèuæi pala na kolena pred najvišim bogom Zevsom. Zamolila ga je da joj dragog vrati makar i na kratko. Najviši bog se nad njom sažalio i zamolio Hada, boga podzemnog sveta, da u proleæe Adonisa pusti iz svog mraènog carstva na zemlju. I tako Adonis samo pola godine ostaje u podzemnom svetu, a pola godine živi na zemlji s Afroditom. Priroda se tada raduje, oblaèi u zelenilo i cveæe, jer se Adonis vratio, a obuzima je tuga kad on s jeseni ponovo odlazi u carstvo sena.

Afrodita

(Grè. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antièkih mitova)



Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kæi najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujuæi svojoj lepoti i èarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoænijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoænika i pomoænica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, èijim se strelama nije moglo umaæi.
Buduæi da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao poèasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreæa koju je pružala èesto i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava èuda kakva ume da èini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je roðena sestra ljubavi. Bojažljivog mladiæa Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju poèinio samoubistvo. Ali, zaèudo, sama nije imala sreæe u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio sreæan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i veèito oznojenog božanskog kovaèa Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod obiènih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne dogaðaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obeæala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoæ svog brata Agamemnona, moænog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim voðstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jaèa strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovoðe Diomeda pa da plaèuæi uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su uèestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.

Ahil

(Grè. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveæi ahejski junak u trojanskom ratu)




Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod voðstvom mikenskog kralja Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi, odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj æudi i muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreæu. Rodio se u braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proroèanstvo da æe Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao za smrtnog èoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, prièalo se, uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Veæ kao desetogodišnji deèak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao jelena. Do pune zrelosti nauèio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da svira liru i peva.

Tetida je znala za proroèanstvo da æe njen sin biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je prerušen u ženske haljine živeo meðu kraljevim kæerima. Uz pomoæ vraèa Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega itaèkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kæerima rasprostrli svoju robu. Meðu skupocene tkanine, nakit i sliène predmete, za koje se žene obièno zanimaju, stavili su, kao sluèajno, maè. Kad se na ugovoreni znak pred palatom zaèuo bojni pokliè njihovih drugova i zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je zgrabila maè. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obeæao da æe se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova kæi Dejdamija, koja je oèekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci. Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da uèestvuje u ratu, dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od bogova kada se venèao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovoðe cenili su ga kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika, Agamemnona.

Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je, doduše, moæan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik èovek da bi oprostio podreðenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošæu. Dugo je skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se savlada: izazvao je svaðu koja je gotovo dovela do propasti ahejske vojske.

Bilo je to poèetkom desete godine rata, kad je u ahejskom taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlaèenja rata. Vojnici su želeli da se vrate kuæama, a vojskovoðe su izgubile nadu da æe osvajanjem Troje steæi slavu i domoæi se bogatog plena. Ahil je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Meðu zarobljenicima doveo je i kæer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu, zamolio Agamemnona da mu vrati kæer, naravno uz veliku otkupninu. Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviða, da je neæe dati ni za šta na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao, ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka poèeo da seje kugu po ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo, Ahil je odluèio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvreðenim zbog Ahilovog mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vraè Kalhant objavio u skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraæanjem Hrisove kæeri, naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle neèuvenih uvreda, kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu èast, izjavio je na kraju da æe se u interesu vojske odreæi Hriseide, ali da æe kao naknadu za nju izabrati robinju jednog vojskovoðe - i izabrao je Ahilovu miljenicu Briseidu.

Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog zapovednika, ali se zakleo da neæe ratovati sve dok ga Agamemnon za to ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima da uèestvuju u borbi i podstakao Hektora, voðu Trojanaca, da iskoristi Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, èak nisu ni povukli iza gradskih bedema, nego su prenoæili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga je uvredio, da mu vraæa Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov predlog i izjavio da neæe ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov tabor. Ali do toga neæe doæi jer æe se on sa vojskom vratiti u rodnu Ftiju.

Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio ahejski tabor, a Hektor se èak probio do laða s namerom da ih zapali i tako onemoguæi Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom èasu Ahilu je pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u èasu teskog iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliæe da je protiv njih krenuo sam Ahil pa æe se u strahu pred njim povuæi. Ahil se za trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu ahejsku laðu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i lukavstvo je uspelo. Misleæi da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su poèeli da se povlaèe u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je udario na Trojance koji su se povlaèili, goneæi ih prema bedemima. Ali tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a kopljanik Euforb, uz pomoæ boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor zatim probo kopljem.

Doznavši da mu je poginuo najbolji prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su mislili da æe u oèajanju zabiti sebi maè u grlo. Zaboravivši istog èasa sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov oklop je bio u rukama pobednièkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar bogova Hefest za samo jednu noæ. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su Ahejci posle strašnog krvoproliæa oteli Trojancima, Ahil se zakleo da æe se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle Patroklove smrti ubio Hektora.

Bila je to nemilosrdna borba. Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom, Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska vrata, pred njima je èekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi spasio svoju èast i èast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli život triput je optrèao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast. Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su se užasnuli èak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.

Pobednik Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina. Ona je to uèinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom noæi u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane svog mrtvog voðu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - èovek.

Ali Ahilu nije bilo suðeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoæ Troji, a ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer æe ga inaèe probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštiæena oklopom. Bojnu viku nadjaèao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete. Medjutim, kuke na njenom vrhu išèupale su mu iz noge veliki komad mesa, rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je oèajno, strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se razbuktala ogorèena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih ruku i sveèano sahranili na visokoj lomaèi koju je zapalio sam bog Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim zajednièkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi stalno podseæao svet na slavu dvojice junaka.

Amazonke

(Grè. Amazones, lat. Amazones - narod ratobornih žena, koji je nastanjivao severnu obalu Male Azije, ili krajeve pod Kavkazom, ili današnji Krim. Praotac im je bio bog rata Ares)



Oèigledno propadaju mitu, iako grèki istorièari govore o njima kao o istorijskom narodu. U opisima njihove društvene organizacije, koje èesto daju s pojedinostima vrednim pažnje, moguæe je pratiti tragove matrijarhalnog ureðenja. "Amazonke su bile narod" sažima mišljenje o njima Diodor Sicilski u 1. veku p.n.e. "kojim su vladale žene. Njihov naèin života vrlo se razlikovao od našeg. Žene su se obuèavale u ratnoj veštini i neko vreme su morale da služe u vojsci. Za vreme vojnièke službe ostajale su device. Nakon otpuštanja iz vojske udavale su se da bi imale decu. Ali svu vlast u javnom životu držale bi u svojim rukama. Muškarci su vodili domaæinstvo, kako to u našem društvu èine udate žene".

Ime im je, navodno, bilo izvedeno od reèi "amazos", tj. "besprse", jer su sebi, prema nekim verzijama mita, u mladosti spaljivale jednu dojku da im ne smeta pri zatezanju luka. Glavno oružje bile su im sekire. Vladar im je uvek bila kraljica. Kao i muškarci, ratovale su èesto, a u hrabrosti nisu zaostajale za njima.

Grèki junaci su èesto dolazili u dodir s Amazonkama. Uz retke izuzetke, najèešæe u ratu. Prvi se protiv njih borio junak Belerofont kada su upale u Likiju, i nagnao ih u bekstvo. Protiv njihove kraljice Hipolite krenuo je u ratni pohod i junak Herkul. Atinski kralj Tezej, koji ga je pratio, doveo je kuæi kao robinju zapovednicu njihove vojske, Antiopu, i njome se oženio. Njene drugarice su došle da je oslobode, ali se Antiopa zaljubila u Tezeja, branila s njim Atinu i u borbi poginula. Amazonke su s Grcima poslednji put ukrstile oružje u trojanskom ratu. Njihova kraljica Pentezileja je došla u pomoæ opsednutoj Troji i pala u dvoboju s ahejskim junakom Ahilom. Grci su Amazonkama izruèili Pentezilejino mrtvo telo, ali su se one zauzvrat zaklele da više nikada naæe ratovati protiv Grka. Svoju zakletvu su održale i u mitovima je ostalo samo seæanje na njih.

Grci su smatrali da su Amazonke utemeljile brojne maloazijske gradove, koji su danas veæinom u ruševinama. Meðu malobrojne izuzetke se ubraja Smirna (današnji turski Izmir). Ime Amazonki preneseno je, èudnim sticajem okolnosti, i u Novi svet. Kad se 1541. godine Francisko Orelano, kapetan konkvistadora Gonzalesa Pizaroa zaputio tokom najveæe južnoamerièke reke da dovede pomoæ svojoj desetkovanoj armiji, naišao je na njenom ušæu na indijanska plemena èije su poglavice bile žene. Pod uticajem antièke literature, reku na èijim obalama su vladale žene nazvao je Amazonom.

Andromeda

(Grè. Andromede, lat. Andromeda - žena junaka Perseja, kæi etiopskog kralja Kefeja i njegove žene Kasiopeje)



S Persejem se upoznala u èudnim okolnostima: bespomoæno prikovana za stenu na morskoj obali, gde je po nju trebalo da doðe morska neman Ketos. Ketosa je u Kefejevo kraljevstvo poslao bog mora Posejdon da osveti uvredu svojih kæeri i unuka, koje je Kasiopeja uvredila time što je tvrdila da je lepša od svih morskih nimfi zajedno. Neman je uništavala podanike Kefejevog kraljevstva, a svaka borba protiv nje bila je uzaludna. Kefej se za pomoæ obratio Amonovom proroèištu u Libiji, gde je dobio savet kako da spasi zemlju. To je moglo da se postigne jedino žrtvovanjem vlastite kæeri. Kad je za to doznao narod, prisilio je kralja da posluša savet proroèišta. Tako je Kefej prepustio Andromedu na milost i nemilost nemani. Ali sudbina joj nije odredila da umre: baš u trenutku kad joj se neman približavala, pojavio se Persej.

Mladi junak je u Kefejevu zemlju došao s ostrva Gorgona, gde je ubio ne manje opasnu neman Meduzu. Kad je video šta Andromedu oèekuje, bez kolebanja je izjavio da æe je spasiti ako je dobije za ženu. Andromeda i njeni roditelji su to radosno prihvatili i Persej se pripremio za borbu: prièvrstio je na noge krilate sandale koje su mu omoguæile da leti i opasao zakrivljen èarobni maè koji mu je osiguravao pobedu u svakoj borbi. I pored takvog naoružanja i velike Persejeve hrabrosti, borba je dugo bila neodluèena. Razume se, neman nije htela da se odrekne plena, a još manje života. Na kraju, sreæa se okrenula na Persejevu stranu: teško ranjeni Ketos se uspuzao na obalu da u samrtnom grèu proždere Andromedu, ali ga je Persej dotukao. Andromeda je bila spašena i ubrzo posle toga u Kefejevom domu se slavila svadba.

Meðutim, pošto je pre toga Andromeda bila verena za Kefejevog brata Fineja, došlo je do spora. Kada je bila u smrtnoj opasnosti Finej nije ni prstom maknuo da je spasi, a sad je vrlo uporno tražio svoje pravo. Upao je s naoružanim ljudima u svadbenu dvoranu, nazvao Perseja kradljivcem nevesta i zatražio da mu Andromedu odmah vrati. Uzalud mu je Kefej objašnjavao da je pravo na Andromedu izgubio onda kada je pristao da ona bude žrtvovana, a uzalud je i Persej branio svoj opravdani zahtev. Finej je svojim pratiocima naredio da silom otmu Andromedu, a sam je kopljem nasrnuo na Perseja. Kad je Persej video da ne može da se odbrani, pozvao je svoje prijatelje da odvrate pogled i iz torbe izvukao glavu Meduze koja je bila tako strašna da se pri pogledu na nju svako skamenio. Finej i njegovi ljudi pretvorili su se u kamene kipove.

Nakon venèanja, Andromeda je s Persejem otišla na ostrvo Serif, gde je živela njegova majka Danaja, a zatim u Arg, gde je Persej postao kralj. Tamo mu je rodila mnogo potomaka, koji su postali znamenite liènosti grèkih mitova: Persa, Alkeja, Elektriona, Stenela, Mestora, Elija i Gorgofonu. Njen praunuk je bio i junak Herkul. Nakon smrti bogovi su Andromedu preneli na nebo. Ona i danas sja na noænom nebeskom svodu zajedno sa svojim mužem Persejem i svojim roditeljima Kefejem i Kasiopejom.

Apolon

(Grè. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, bog svetla i sunca, èuvar života i poretka, nepogrešiv strelac i vraè)



Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeæi pred Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveæe ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utoèište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne naðe ni komadiæ èvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Èim je stala na tlo ostrva, dogodilo se èudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga prepreèila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kæer Artemidu i sina Apolona.

Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proroèište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.

Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biæe i Apolon je morao da ispašta, tj. da se oèisti od krivice za njegovo ubistvo, inaèe nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao obièan pastir. Posle oèišæenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada veèno proleæe. To je èinio svake godine: proleæe i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima veènog proleæa, ako nije boravio meðu bogovima na visokom Olimpu.

Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na èelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati voða. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi èesto su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim zaèetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, leèio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagraðivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogaðale donoseæi kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proroèanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proroèica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proroèišta. (Ako se Apolonova proroèanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumaèe.)

U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih dogaðaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sliènog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareæe uši. Slièno je bilo i prilikom Apolonovog nesreænog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reè o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguæe naèine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.

Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su èak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio traèki pevaè Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog leèništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je nauèio ljude kako da uzgajaju pèele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoænik boginje Afrodite.

Ares

(grè. Ares, lat. Mars - Sin najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here, bog rata)



Grci su stvorili jednog boga za rat voðen mudro, zato i pobednièki, a drugog za rat voðen u slepom besu, stoga i neizvesnog ishoda. Boginja prvog od tih ratova postala je Zevsova kæi Atena, a drugog Ares.

Ares je bio bog besnog rata, ratnog ubijanja i krvave borbe na bojnom polju. Voleo je rat radi rata, klanje radi klanja. Nije mu bilo posebno stalo do uzroka rata, a u veæini sluèajeva ni do njegovog ishoda. Radovao ga je ratni pokliè, bojna vreva, zveket oružja i miris krvi. Jednako se radovao smrti boraca kao i njihovoj hrabrosti. Nalièje te ljubavi prema ratu (ili njena logièna dopuna) bila je mržnja prema poretku koji bi spreèavao da se rat rasplamsa. Potpomagao je svakoga ko je bio spreman da naruši mir. Zbog tih osobina Aresa nisu voleli ni bogovi ni ljudi. Sam Zevs rekao mu je nekoliko puta da mu je odvratan i da bi ga, da nije njegov sin, veæ odavno bacio u mraèni Tartar.

Nije bilo bitke u koju se nije Ares upleo. S velikim štitom, oklopom i bronzanim maèem iznenada bi se pojavljivao na bojištima i sejao smrt. Redovno su ga pratili njegovi sinovi Dim i Fob, koji su bili otelotvorenja strave i užasa. Pred Aresovim bojnim kolima jurile su Erida, boginja svaðe, i Enija, boginja ratnog klanja. Ares je savršeno vladao ratnièkom veštinom, u to nije bilo sumnje, ali je u borbi bio nepouzdan i èas je pomagao jednu, a èas drugu stranu. Uprkos svojoj snazi i spretnosti, nije bio nesavladiv. Kad bi mu se misao zaslepila strašæu, morao je da se povuèe neslavno. Atena, koja nikada nije dozvolila da je bes nadvlada, uvek je pred njim odnosila pobedu. Èak mu se dogodilo da podlegne smrtnom èoveku. Uz Ateninu pomoæ pod Trojom ga je kopljem ranio Diomed, voða Argejaca. Ares je zaurlao od bola kao deset hiljada ratnika, sasvim ga je izdalo junaštvo, i jauèuæi je umakao sa bojišta na visoki Olimp. Jednom ga je savladao Herkul, ali je još pre toga bio podlegao i dvojici mladih giganata, Otu i Efijaltu. Svezali su ga lancima i zatvorili u metalnu posudu. Držali su ga zatvorenog punih trinaest meseci i da ga nije oslobodio bog trgovine Hermes, ostao bi tamo zauvek na radost ljudi. Inaèe, Ares je bio lep, stasit, mlad bog, iako ponešto vojnièki grub, što je, naravno, privlaèilo mnoge žene. U njega se zaljubila i sama boginja ljubavi i lepote, Afrodita, žena dobrog ali neuglednog boga Hefesta, i imala s njim petoro dece: Dima i Foba, sinove koji su nasledili sve odbojne Aresove osobine, zatim Erosa i Anterosa, koji su po svojoj naravi, bez sumnje, bili Afroditina deca, i divnu kæer Harmoniju. I s drugim boginjama i smrtnim ženama Ares je imao nekoliko potomaka. Smatrali su ga i praocem Amazonki, naroda ratobornih žena.

Arijadna

(Grè. Ariadne - kæi kritskog kralja Minosa i njegove žene Pasifaje)



"Arijadnina nit" spominje se do dana današnjeg. Tako se naziva spasonosno sredstvo koje omoguæava snalaženje u zamršenim situacijama i njihov razrešavanje. Tu nit (zapravo klupko konca) dala je Arijadna atinskom junaku Tezeju kad je doplovio na Krit da ubije Minotaura u knososkom Lavirintu. Ulazeæi u Lavirint, Tezej je trebalo da odmotava klupko, a nakon što ubije Minotaura da se, prateæi odmotanu nit, vrati iz spleta hodnika do izlaza. Ali osim klupka konca Arijadna je Tezeju za borbu s Minotaurom dala i maè. Za rešenje teškog zadatka uputstvo nije dovoljno. Treba imati i sredstvo, ali i sposobnosti i odvažnosti, što se kod junaka podrazumeva.

Tezej je došao na Krit tako što se dobrovoljno javio kao jedan od sedmorice mladiæa koje je svakih devet godina, zajedno sa sedam devojaka, atinski kralj Egej morao da šalje kritskom kralju Minosu kao kaznu što mu je za vreme Atinskih igara ubio sina Androgeja (iz zavisti što je pobedio domaæe takmièare). Te žrtve èekala je strašna sudbina: Minos ih je prepuštao polubiku-poluèoveku Minotauru da ih rastrgne i pojede. Atinske mladiæe i devojke mogla je od sprsi da spase samo smrt èudovišnog Minotaura i zato je Tezej odluèio da ga ubije. Uz pomoæ Arijadne, koja se u njega zaljubila èim je došao na Krit, to mu je pošlo za rukom.

Ali ubiti Minotaura zaista nije bilo lako. Tezej i Arijadna s pravom su se bojali Minosove osvete i zato su brže-bolje sa spašenim devojkama i mladiæima pobegli s Krita. Pod punim jedrima plovili su sve do ostrva Naksa, gde su prenoæili. U snu se Arijadni javio bog Dionis i naredio joj da ostane na Naksu jer namerava da se njom oženi. Uzalud se branila, a uzalud se opirao i Tezej, koji je nameravao da je povede u Atinu i uzme za ženu. Volja boga se morala poštovati. Duboko ožalošæen Tezej je nastavio plovidbu u Atinu. U žalosti zbog gubitka Arijadne zaboravio je da zameni crna jedra svoje laðe belim, koja je trebalo veæ iz daljine da kralju Egeju oglase uspešan povratak. Arijadna je postala Dionisova žena, a Tezej se nakon nekog vremena oženio njenom mlaðom sestrom Fedrom i to nesreæno.

Arijadnin brak s Dionisom takoðe je bio nesreæan. Kada se žena uda za muškarca iz višeg roda, uglavnom dobija gospodara, a ne muža. Tugujuæi za Tezejem, izmuèila se do smrti. Na kraju se nad njom sažalila boginja Artemida i usmrtila je strelom. Bogovi su je preneli na nebo i odredili joj mesto blizu sazvežða Zmije.

Artemida

(Grè. Artemis, lat. Diana - kæi Zevsa i titanke Lete, boginja lova i životinja, kraljica prirode i boginja meseca)



Bila je sestra boga svetla i sunca Apolona i prema najstarijim kazivanjima rodila se na ostrvu Delosu. Njena majka Leta našla je tu utoèište u begu pred zmajem Pitonom, koji ju je progonio po celom svetu da je ubije po zapovesti ljubomorne Zevsove žene Here. Delos je tada još bio ploveæe ostrvo koje su nosile morske struje i okretali morski vrtlozi, ali èim je na njega stupila Leta, s morskog dna su izronile dve stene i zagradile mu put, kao i Pitonu. Tu je, na gori Kint, Leta rodila blizance Artemidu i Apolona. Prema drugoj verziji, rodila ih je u gaju Ortigiji u Efesu. U njegovoj blizini Grci su podigli Artemidin hram, koji je postao jedno od "sedam èuda sveta".

Bez obzira na to koja je verzija taèna, Artemida je, oèigledno, boginja maloazijskog porekla. Veæ su Hetiti poštovali boginju lova Rutamiš, a Liðani i boginju Aritmu, kojoj su bili posveæeni košuta i jelen. Artemidin kult se u najstarije doba proširio celim grèkim svetom, a posle i rimskim. Prvobitno su je poštovali kao boginju prirode koja vlada svim živim stvorenjima. Kako je Artemidin brat bio bog sunca, ona je postala boginja meseca, a kao boginja prirode postala je i boginja njene plodnosti. Bila je zaštitnica šuma, lugova, livada i polja, a i svega što danas nazivamo proizvodnjom biljnih kultura. Kao boginja plodnosti u svom delokrugu je imala i poroðaj. Tako je, èim se rodila, svojoj majci Leti pomogla pri poroðaju brata Apolona. Artemida je bila i boginja lekovitih izvora. Mogla je na ljude da pošalje ludilo, oduzetost ili smrt. Jedna je od retkih boginja koja se nikad nije udavala. Od samog poèetka pa sve do nestanka svog kulta ostala je devièanska boginja. Od najstarijih vremena pripisivali su joj strast za lovom. Umetnici su je prikazivali s lukom i strelom, u društvu raznih životinja (lava, tigra, labuda ili jelena). Kako su lov i rat nekada bili u tesnoj vezi, u nekim krajevima je Artemida postala boginja rata. U Sparti su joj, navodno, u davna vremena prinosili i ljudske žrtve, a posle su pred njenim kipom šibali spartanske mladiæe, što je bila priprema za patnje koje su ih oèekivale u ratu. Kao boginju meseca ponekad su je izjednaèavali s boginjom Selenom, a njenog brata Apolona s bogom sunca Heliosom.

Glavno Artemidino zanimanje bio je lov. Lovila je sama ili u društvu nižih bogova i nimfi. Kad bi se zasitila lova, odlazila bi svom bratu u Delfe i plesala tamo s Haritama ili pevala s muzama.

Iz mitova znamo za nekoliko njenih uplitanja u sudbine ljudi, koja nam odaju ženu pre tvrdog nego milostivog srca. Mikenskom kralju Agamemnonu, na primer, nije mogla da oprosti što joj je ubio košutu, i zbog toga mu je gotovo onemoguæila odlazak pod Troju. Umirila se èim joj je kralj kao žrtvu prineo svoju kæer Ifigeniju. Okrutno je kaznila tebanskog lovca Akteona kad ju je jednom zgodom, sasvim sluèajno, video nagu. Pretvorila ga je u jelena i naredila njegovim psima da ga rastrgnu. Kad je kalidonski kralj Enej jednom zaboravio da joj prinese žrtvu, poslala je u njegovu zemlju ogromnog vepra, koji je uništavao letinu i ubijao ljude. Da bi ga ubili, morali su da se udruže svi kalidonski junaci, na èelu s Enejevim sinom Meleagrom. Artemida je, prièalo se, iz ljubomore ubila i slavnog lovca Oriona. Poznata je njena osveta tebanskoj kraljici Niobi, koja je uvredila njenu majku: ubila joj je svih sedam kæeri. Bilo je sluèajeva da se umilostivi izvinjenjem ili prinošenjem žrtve. Od njenog gneva se, na primer, spasao Herkul, koji je ulovio njenu omiljenu kirinejsku košutu.

Mada njena lepota nije bila lepota dostojanstvene i mudre Atene, ni lepota strastvene Afrodite, niti lepota uzvišene boginje, kakvom se isticala Hera, Artemida je za Grke ipak bila ideal ženske lepote.

Atena

(Grè. Athena i Athene, lat. Minerva - kæi Zevsa, boginja mudrosti i pobednosnog voðenja rata, zaštitnica pravnog poretka, praviènosti i umetnosti)



O Ateninom roðenju iz starih mitova saznajemo malo. Homer kaže samo toliko da je roðena od Zevsa, bez majke. Prema Hesiodu, rodio ju je Zevs iz svoje glave, pošto je pojeo boginju razuma Metidu, kako bi je spreèio da rodi kæerku koja bi ga, prema proroèanstvu, premašila u mudrosti, i sina koji bi ga nadjaèao snagom i svrgnuo s prestola. Još mlaði mitovi kažu èak i to kako je Zevs rodio Atenu. Kad je pojeo Metidu, toliko ga je zabolela glava da je pomislio da æe mu se rasprsnuti. Zbog toga je pozvao boga Hefesta (prema drugoj verziji boga Hermesa, pa titana Prometeja) da mu sekirom raskoli glavu. Èim je Hefest to uèinio, iskoèila je iz Zevsove glave sjajna boginja u punoj ratnoj opremi - Palada Atena.

Prema mitološkoj simbolici Atena je, dakle, bila utelovljenje Zevsove snage i mudrosti. Vladar bogova i ljudi nju je voleo više nego ostale svoje kæeri. Razgovarao je s njom kao sa svojim mislima, nikad pred njom ništa nije tajio i uvek bi udovoljio svakoj njenoj molbi. Atena je bila svesna te Zevsove naklonosti. Neprekidno je bila u njegovoj blizini, nikada nije poželela drugog boga ili muškarca i nikada se nije udavala, iako je bila prelepa i uzvišena. Ostala je Devièanska Atena - Athena Parthenos.

Zbog svog porekla i Zevsove ljubavi Atena je postala jedna od najmoænijih boginja grèkog panteona. Od najstarijih vremena bila je pre svega boginja rata, što je proisticalo iz njene funkcije zaštitnika od neprijatelja. Za rat je, doduše, bio merodavan Zevsov sin Ares, ali Ateni to nije smetalo. Ares je, taènije reèeno, bio bog jarosnog rata i bitaka, a ona je bila boginja mudro, promišljeno voðenog rata koji se uvek završava pobedom, što se za Aresove ratove ne bi moglo reæi. Kao boginju rata Grci su je poštovali pod imenom Athena Enoplos (Naoružana Atena) ili Athena Promahos (Atena koja poziva u boj). Kao boginju pobednièkog rata nazivali su je Atena Nike (Atena Pobednica).

Atena je od poèetka do kraja antièkog sveta bila zaštitnica Grka, posebno Atinjana, koji su joj bili najmiliji. Kao Palada Atena štitila je, osim Atine, gradove koji su u hramovima imali njene posveæene kipove, tzv. paladijume. Dokle god je paladijum bio u gradu, grad je bio neosvojiv. Takav paladijum u svom gradu su imali i Trojanci. Da bi osvojili Troju, Ahejci su morali da ga ukradu i odnesu, što je pošlo za rukom Odiseju i Diomedu. Kao što je to èinila u ratu, Atena je štitila Grke i njihove gradove i u miru. Bila je zaštitnica skupštine i prava, brinula se za decu i bolesnike, donosila ljudima blagostanje. Njena pomoæ neretko je bila vrlo konkretna. Atinjanima je, na primer, darovala maslinu i postala utemeljivaè jedne od najvažnijih grana grèke poljoprivrede - do danas jedne od najvažnijih. Osim toga, Atena je bila boginja umetnosti i zanatstva (te dve reèi Grci nisu razlikovali - rad vajara, klesara i obuæara oznaèavali su istom reèju "tekhne", veština). Nauèila je žene pletenju i tkanju, muškarce kovaèkom zanatstvu, zlatarstvu i bojadisanju. Pomagala je i graditeljima hramova i laða. U zamenu za svoju pomoæ i zaštitu tražila je poštovanje i prinošenje žrtava, što je bilo pravo svakog boga. Nepoštovanje i uvrede je kažnjavala, ali se mogla umilostiviti pre nego ostale boginje.

U živote bogova i ljudi Atena se uplitala èesto i delotvorno, pri èemu je svaki njen potez vodio do ishoda kakav je sama želela. S bogom mora Posejdonom sukobila se radi vladanja nad Atikom i Atinom. Pred savetom bogova, koji je za sudiju odredio prvog atinskog kralja Kekropa, taj spor je dobila jer je darovanjem masline osigurala sebi Kekropovu naklonost. Kad ju je trojanski kraljeviæ Paris uvredio, tj. kad joj u svaði s boginjama Herom i Afroditom nije priznao prvenstvo u lepoti, osvetila mu se tako što je pomogla Ahejcima da pobede nad Trojom. Kad se njen poštovalac Diomed u bici na trojanskoj zaravni našao u smrtnoj opasnosti, sama je zauzela mesto vozaèa njegovih bojnih kola i naterala u beg svog brata Aresa. Pomogla je itaèkom kralju Odiseju da se, nakon zauzimanja Troje, protiv volje boga mora Posejdona vrati u otadžbinu. Pomagala je i Odisejevom sinu Telemahu, Agamemnonovom sinu Orestu, a uz druge junake i Belerofontu i Perseju. Svoje vernike nikada nije napustila, uvek je pomagala Grcima, posebno Atinjanima, a podjednaku pomoæ je pružala posle i Rimljanima, koji su je poštovali pod imenom Minerva.

Atlas

(Grè. Atlas, lat. Atlas - div koji na svojim ramenima drži nebeski svod, sin titana Japeta i okeanide Klimene)



Po njemu se naziva stenoviti predeo dug dve hiljade kilometara u severozapadnoj Africi u koji se Atlas, navodno, pretvorio posle smrti; zatim, okean koji oplakuje zapadne obale njegove nekadašnje zemlje; geografski ili zvezdani atlas; jedna od najveæih mrlja na istoènom delu planete Merkur; ostrvo koje je nastalo u mašti filozofa Platona, a koji su mnogi istraživaèi uzalud tražili (neki èesto i "otkrivali"), nazvan Atlantis ili Atlantida.

Atlas je uèestvovao u neuspeloj pobuni titana protiv olimpskih bogova. Kao jedan od poraženih, Atlas, prema Zevsovoj presudi, mora za kaznu zauvek da nosi veliku težinu nebeskog svoda, odnosno stubova na kojima poèiva. Samo jednom mu se pružila prilika da se oslobodi tereta, kad je u njegovu zemlju došao Herkul da mikenskom kralju Euristeju donese zlatne jabuke sa stabla koje su èuvale Atlasove kæeri Hesperide. Atlas se susretljivo ponudio da sam ubere jabuke ako Herkul umesto njega pridrži za to vreme nebeski svod. Herkul je znao da jabuke èuva nesavladiv zmaj koji nikad ne spava i zato je prihvatio Atlasov predlog. Atlas je doneo jabuke i opet se ljubazno ponudio da ih odnese u Mikenu. Svakako, za Herkula je to bilo oèigledno lukavstvo. Naoko je prihvatio ljubaznu ponudu, ali je zamolio titana da na trenutak pridrži nebeski svod dok on sebi od trave napravi podlogu za rame jer ga ogroman teret bolno pritiska. Kad ga je Atlas odmenio, Herkul mu je zahvalio na ljubaznosti, uzeo zlatne jabuke i ubrzo s njima nestao. Atlas je svoj teret morao da nosi do svoje smrti, ali nije ga se oslobodio ni nakon nje.

Život je, uostalom, izgubio prilièno neslavno. Buduæi da zbog starog proroèanstva nije verovao strancima, nije pustio u zemlju ni junaka Perseja, koji je tim putem hteo da se vrati sa ostrva Gorgona, gde je ubio èudovište Meduzu. Štaviše, uvredio je Perseja izjavom da je njegovo hvalisanje Meduzinim ubistvom bogohulna laž. Persej mu je kao dokaz da govori istinu pokazao odseèenu Meduzinu glavu koja je bila tako strašna da se svako ko bi je pogledao skamenio. Tako se i div Atlas pretvorio u kamenu planinu, a njegova se glava i danas gubi u plavetnilu neba èiji æe svod morati da drži do kraja sveta.

Dedal

(Grè. Daidalos, lat. Daedalus - najveæi grèki vajar, slikar, graditelj i izumitelj, sin atinskog umetnika Eupalama)




Dedal je jedan od najveæih heroja grèkih mitova. On je prvi èovek koji se sa zemlje uzdigao na krilima izraðenim ljudskom rukom, a zatim se na nju uspešno spustio. Njegov pronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasenio sve što je Dedal do tada izumeo, izmeðu ostalog polugu i svrdlo. Njegov uspešni let bacio je u zaborav gotovo sva ostala njegova dela - uostalom nipošto na štetu njegove slave.

Prema grèkim mitovima, odnosno njihovim saèuvanim verzijama iz novijeg vremena, Dedal nije bio u svemu pozitivan junak. Svaki smrtnik istovremeno je i dobar i zao, iako ne podjednako, a ni najveæa genijalnost ne iskljuèuje ljudske slabosti. To važi i za Dedala. Njegove statue su bile kao žive, konji su rzali pred njegovim slikama kao da u njima vide žive pripadnike svoje vrste, a ljudi su ga poštovali gotovo kao boga. Ali kad je Dedal primetio da je njegov neæak Talos još nadareniji od njega, nije hteo da se s tim pomiri i sunovratio je Talosa sa strme stene atinskog Akropolja. Neko ga je video dok je ukopavao njegov leš, pa ga je atinski narodni sud, uprkos Dedalovoj umetnosti i njegovim zaslugama, osudio na smrt.

Ali bogovi štite umetnike i opraštaju im èak i kad krše temeljne ljudske zakone.Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice i omoguæili mu da sa sinom Ikarom stigne na Krit. Tamo mu je utoèište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohoda protiv Atine. I nije mu samo pružio utoèište nego je naruèio i nekoliko poslova primerenih Dedalovim sposobnostima.

Minosova žena Pasifaja je, dok je kralj bio odsutan, poèinila preljubu sa svetim belim bikom i rodila èudovište, pola bika - pola èoveka. Minos je to sa svojom ženom rašèistio po kratkom postupku, ali njenom nesreænom potomku nije hteo da naškodi. Dete, najzad, nije krivo za pad svoje majke. Ali Minos je odluèio da sakrije Minotaura od ljudskih pogleda i jezika, a rešenje tog problema poverio je Dedalu. Nakon temeljnog prouèavanja kraljevog zahteva Dedal je predložio da se u glavnom gradu Knososu sagradi ogromna graðevina, Lavirint. Minotaur æe moæi mirno da živi u njegovom središtu, napolje neæe moæi, a svako ko uðe unutra, neæe naæi izlaz. Minos se saglasio i Dedal je svoju nameru sproveo u delo. Sagradio je graðevinu koja je postala jedno od sedam èuda sveta.

Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu novi posao, pa još jedan, a kad je Dedal sve završio, predložio je nešto što bismo danas nazvali doživotnom penzijom. Hteo je da se tako osigura da Dedal neæe otkriti tajnu Lavirinta ili sagraditi sliènu graðevinu. Ali Dedal je, umesto sigurnosti koju pruža dobra penzija, davao prednost slobodi i odbio je kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratio zabranom da napusti Krit.

Obala je bila pod jakom stražom, na moru su gospodarili Minosovi brodovi. Dedal je s Ikarom dugo razmišljao kako da pobegnu s Krita, a onda mu je pala na um velika zamisao: Minos može da zatvori sve morske i kopnene puteve, vazdušno prostranstvo ostaje slobodno - odleteæe s ostrva kao ptice. To je u ono vreme bila dosta smela misao. Pre njega nijedan smrtnik nije leteo. Nekada je to neko pokušao u Mesopotamiji, ali Dedal za to nije znao. Još genijalniji je bio naèin na koji je Dedal svoju zamisao sproveo u stvarnost. Od ptièjeg perja izradio je dva para krila, slepivši pojedina pera voskom, a zatim se, praæen Ikarom, odvažno vinuo u visine. Cilj mu je bila Atina.

U mitovima je smer Dedalovog i Ikarovog leta taèno naznaèen. Iz Knososa poleteli su na sever prema ostrvu Parosu, a zatim naglo skrenuli na severoistok. Dedal je, po svoj prilici, tek tada postao svestan onoga što je u tuðini potisnula èežnja za otadžbinom: u Atini ga je èekala smrtna kazna. Ali uskoro se dogodilo nešto gore nego što je, bar za oca, gubitak sopstvenog života. Uprkos Dedalovom upozorenju Ikar je, u svom mladenaèkom oduševljenju, uzleteo previsoko, sunce je rastopilo vosak kojim su bila slepljena pera njegovih krila, mladiæ se survao u more i udavio. Nesreæni Dedal promenio je tada smer leta i poput leptira odleteo za svetlom Sunca na zapadu. Posle hiljadu kilometara leta sreæno je doleteo na Siciliju i tamo zatražio utoèište kod kralja Kokala.

Kokal je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio velièanstvenu palatu koju je ukrasio statuama i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji i od Kokala zatražio da mu izruèi Dedala kao begunca. Kokal se nije usuðivao da odbije Minosov zahtev jer je kritska mornarica tada bila najjaèa na svetu, ali nije nameravao da ga ispuni. Predložio je da se nastali spor reši diplomatskim putem. Minos se zaputi na Siciliju, a da bi njegovi argumenti dobili na težini, poveo je kao pratnju celokupnu svoju ratnu mornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da odrešene ruke. U kraljevoj kupaonici vešto je montirao tajni cevovod, zagrejao vodu u kotlovima, i kad je Minos, po svom obièaju, došao uveèe da se okupa, pustio je na njega kipuæu vodu. Kokal je krio ubistvo kritskog kralja, ali su Atinjani ipak doznali za Dedalov èin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu ranije poèinjen zloèin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kome je, nakon mnogo godina, ispunjenih radom na njegovom proširenju i ukrašavanju, umro sreæan i spokojan.

Demetra

(Grè. Demeter, lat. Ceres - kæi titana Krona i njegove žene Reje, boginja plodnosti zemlje i poljoprivrede)



Kad se rodila stigla ju je ista sudbina kao i njene sestre Hestiju i Heru i brata Hada i Posejdona: njen otac Kron ju je, u strahu od moguæe pobune, progutao. Ali Demetra je, kao božansko biæe i dalje živela u njegovoj utrobi i doèekala dan kad ju je oslobodio Zevs, njen najmlaði brat, koji je izmakao sudbini svoje sabraæe tako što ga je majka krišom rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs svrgnuo Krona i proglasio se najvišim bogom, uzeo je Demetru na Olimp i pri podeli funkcija meðu bogovima poverio joj brigu za plodnost zemlje. Da ta plodnost ne bi bila uzaludna, Demetra je nauèila ljude da obraðuju zemlju i postala tako ne samo osnivaèica zemljoradnje veæ i novog naèina života u stalnim naseobinama, koji je zamenio dotadašnje nomadsko stoèarstvo i lov. Dala je ljudima zakone kojih su morali da se pridržavaju u novim životnim okolnostima.

Iako je Demetra darovala spokojan i tih život, sama dugo nije uspela da postigne takav život. Sa ne tako znaèajnim bogom, ili polubogom, Jasionom imala je sina Pluta, koji je postao bog bogatstva i uzrok njenog velikog bola. Kad je, naime, Zevs doznao za Plutovo roðenje, ubio je Jasiona munjom jer je pre toga uzalud nastojao da zadobije Demetrinu naklonost. Nakon toga Demetra nije odolela Zevsovom navaljivanju i rodila mu je kæer Persefonu, koja je nakon kratke radosti svojoj majci nanela novu patnju i bol.

Kad se Persefona igrala sa nimfama na cvetnim livadama Nise, otvorila se pred njom zemlja, iz ponora se pojavio bog podzemnog sveta Had, šèepao je i nestao sa njom u bezdanu. Demetra je èula oèajni krik svoje kæeri i poletela u pomoæ, ali od Persefone više nije bilo ni traga. Devet dana je Demetra lutala svetom bez jela i piæa, tražeæi kæerku, dok joj na kraju Helios, sveznajuæi bog sunca, nije otkrio tajnu Persefoninog nestanka. Na to je nesreæna majka pošla na Olimp i odluèno zatražila od Zevsa da kao najviši bog preduzme nešto u vezi s Hadovim nasilnim èinom i vrati joj kæer. Ali Zevs nije mogao da uèini gotovo ništa jer se Had u meðuvremenu bio oženio Persefonom i da joj da proba zrna od jezgra šipka, a kad je neko u podzemnom svetu nešto okusio, nije više mogao da se vrati na zemlju. Demetra je na to napustila Olimp, zatvorila se u svoj hram u Eleuzini i na svet poslala neplodnost koja je imala katastrofalne posledice ne samo za ljude nego i za bogove. Ljudi su, naime, prestali da poštuju bogove i nisu im više prinosili žrtve. Kad je takvo stanje postalo neizdrživo, Zevs ga je rešio kompromisom. Prisilio je Hada na obavezu da dve treæine godine pusti Persefonu na svet, gde æe živeti sa svojom majkom, a Demetra je opet morala da pristane na to da Persefona treæinu godine živi sa svojim mužem u podzemnom svetu. Tako se i dogodilo: kad seljak s jeseni položi seme u zemlju, Persefona odlazi u carstvo mrtvih, a rastužena Demetra prirodi oduzima plodnost. Ali kad se u proleæe njena kæi opet vrati na zemlju, majka je pozdravlja cveæem i zelenilom, u koje se priroda ponovo oblaèi.

Prvi èovek kog je Demetra poduèila kako da uzgaja bilje bio je Triptolem, sin eleuzinskog kralja Keleja. Demetra je to uèinila iz zahvalnosti što su je Triptolemovi roditelji u njenoj dubokoj tuzi za Persefonom lepo primili u svojoj palati, iako nisu ni slutili da ugošæuju boginju.

Darovala je Triptolemu zrnevlje žita i nauèila ga kako da ore zemlju. Po njenoj naredbi Triptolem je širio svoje umeæe po celom svetu. Drugom Kelejevom sinu, Demofontu, Demetra je nameravala da daruje besmrtnost, ali kad je njegova majka Metanira zatekla boginju kako kali deèaka nad vatrom, užasnuta je kriknula, a prestrašena Demetra ga je ispustila u vatru i Demofont je izgoreo. Nakon Demetrinog odlaska, kralj Kelej je dao da se u njenu èast u Eleuzini sagradi velièanstveno svetilište, koje je posle toga postalo središte njenog kulta.

Demon

(Grè. Daimon, lat. Genius - natprirodno biæe ili sila koja utièe na život èoveka, takoðe i niže božanstvo)

Demonima su se obièno smatrala biæa ne baš sasvim odreðene naravi, u kojima su ljudi utelovljavali mnoge prirodne i natprirodne sile, a one su, prema ljudskom verovanju, delovale u njihovom životu, odnosno uèestvovale u stvaranju njihovih sudbina. Smatrali su ih biæima na prelazu izmeðu bogova i ljudi, a kako su sile koje su oni utelovljivali bile brojne, stvorili su i mnoštvo demona. Mogli su biti dobri (agathodaimoni) ili zli (kakodaimoni), a po pravilu ljudi im nisu davali posebna imena. Najviše je bio poštovan demon zaštitnik kuæe. Bio je obièaj da mu se nakon jela prinese žrtva prolivanjem vina ili vode. Protiv zlih demona ljudi su se branili zaklinjanjem i amuletima.

Demonima su nazivana i razna druga božanska biæa koja su živela u gorama, klancima, peæinama i sl. Najpoznatiji meðu njima bili su koribanti i kureti, koji su, prema predanju, iznikli iz zemlje posle kiše, i daktili, odnosno patuljci. U grèke mitove demoni su došli iz zemalja Istoka i na slikama ih najèešæe sreæemo u pratnji boginje Kibele.

Dionis

(Grè. Dionysos, takoðe i Bakhos, lat. Bacchus - sin najvišeg boga Zevsa i Semele, kæeri tebankskog kralja Kadma, bog vina i vinogradarstva)



Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog roðenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da doðe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odluèila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moæi i velièanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praæen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošèe. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je saèuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.

Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio deèaka. Kralj je, meðutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji èas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku peæinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i nauèio ga da od grožða napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.

Glas o Dionisovom roðenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim oseæanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odluèno suprotstavili. Traèki kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbaèa da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smræu. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošæu i druželjubivošæu odvraæao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slièno. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na èelu s kraljevim kæerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su poèele da se meðusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim sluèajne, i teško je reæi koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleæi da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i uèinio da gusarska laða u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moænog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.

Grci, meðutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voæa i grmlja, kojima je davao svežinu i soènost, pa time i bogom plodnosti. Buduæi da vinogradarstvo i voæarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao zaèetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omoguæuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobaðao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omoguæavao pun zamah stvaralaèke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguæe ièim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "nièega previše".

Dioskuri

(grè. Dioskuroi, lat. Dioscuri ili Gemini - braæa Kastor i Polideuk, najslavniji dorski junaci nakon Herkula)



Rodili su se kao blizanci, ali su ipak bili samo polubraæa. Kastorov otac je bio spartanski kralj Tindarej, Polideukov Zevs, a majka im je bila Tindarejeva žena Leda. Imali su dve sestre: Helenu koja je, kao i Polideuk, bila Zevsova, i Klitemnestru koja je bila Tindarejeva kæerka. Braæa su se isticala hrabrošæu, snagom i odvažnošæu, uvek su se borili rame uz rame, a kao i svojim junaèkim delima proslavili su se iskrenom bratskom ljubavlju.

Polideuk je kao Zevsov sin bio besmrtan i imao divovsku snagu. Niko od ljudi mu nije bio ravan u borbi. Smrtni Kastor bio je vešt vozaè bojnih kola i polazilo mu je za rukom da ukroti i najplahovitije konje. U mladosti braæa su dobila solidno obrazovanje, i njihovi oèevi i uèitelji su s pravom mogli da budu ponosni na njih. S junakom Jasonom uèestvovali su u pohodu Argonauta u Kolhidu, s Meleagrom u lovu na opasnog kalidonskog vepra, s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Iz svih pohoda vratili su se ovenèani slavom. Oslobodili su i svoju sestru Helenu kad ju je kao sasvim mladu oteo atinski kralj Tezej, uz pomoæ lapitskog kralja Piritoja. Njenu drugu otmicu (koju je izvršio trojanski kraljeviæ Paris) braæa više nisu mogla da spreèe. U to vreme su veæ spadali u heroje, za koje pesnik kaže da se ne hrane hlebom i vinom ovog sveta. Naime, za Kastora i Polideuka se ne može utvrditi da su za vreme druge Helenine otmice, koja je bila uzrok trojanskog rata, veæ bili mrtvi, ali nisu više bili ni meðu živima.

Ta neobièna okolnost imala je, meðutim, sasvim obièan uvod. Sa Linkejem i Idom, sinovima mesenskog kralja Afareja, ukrali su jednom prilikom u Arkadiji stado bikova. (Kraða stoke bila je u herojsko doba sasvim uobièajen posao kraljeva i kraljevskih sinova, slièno kao kasnije osvajanje tuðih zemalja). Pri deobi plena zametnula se kavga za koju je bio kriv Ida jer ih je prevario. Blizanci su zbog toga upali u Meseniju i odveli celo stado zajedno s delom koji je pripadao drugoj dvojici, a da bi ih do kraja razljutili, oteli su i njihove neveste. Buduæi da im je bilo jasno da Ida i Linkej neæe hteti da ih puste da odu, blizanci su se sakrili u šuplje deblo da bi ih doèekali i napali iz zasede. Ali Linkejev oštar pogled proniknuo je kroz drvo, a Idina strela probila stablo i zarila se u Kastorove grudi. Polideuk je skoèio iz svog skrovišta i bacio se na njih da osveti smrt svoga brata. Prvo je dostigao Linkeja i ubio ga jednim udarcem šake. Zatim se bacio na snažnog Idu. Nemilosrdni boj odluèio je Zevs: iz oblaènih visina poslao je munju i njome spalio Idu. Ali Polideuk se umesto zahvaljivanjem, Zevsu obratio kletvom i prebacivanjem što mu nije dao da umre zajedno sa Kastorom. Prokleo je i svoju besmrtnost koja ga je spreèila da podeli sudbinu sa svojim bratom. Zevs je pokušao da ga umiri, ali uzalud. Najzad mu je dao da bira: ili æe veèno mlad živeti meðu olimpskim bogovima, ili æe jedan dan boraviti u tamnom Hadovom carstvu sa bratom, a jedan dan na svetlom Olimpu. Polideuk je s radošæu odabrao drugu moguænost. Tako su, kako kaže Homer, oba brata "jednog dana živi, a drugog opet mrtvi: poštovanje što ga stekoše tako, bogovima su besmrtnim nalik".

Kao i mnogi drugi junaci, i Dioskuri su iz grèkih mitova prešli u rimske. Rimski istorièari tvrde èak da je bitku s Latinima kod Regilskog jezera 496. godine p.n.e. odluèila rimska konjica na èije su se èelo stavili Kastor i Polideuk glavom (lat. Castor i Pollux).

Slava Dioskura preživela je hiljade godina: i danas ih u vedrim noæima možemo videti na nebeskom svodu kao sazvežðe Blizanaca.

Edip

(Grè. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove žene Jokaste, jedan od najtragiènijih junaka grèkih mitova i grèke književnosti)



Edipovu sudbinu odredilo je strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj, otevši mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev rod do treæeg kolena, a prva njegova žrtva morao je biti on sam, suðeno mu je da pogine od ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izlože u šumi podno Kiterona, a da ne bi umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih remenjem. Ali rob koji je deèaka odveo u šumu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kog je sluèajno sreo u šumi. Pastir je odneo deèaka svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu - "oteèenih stopala") i odgojio uz pomoæ svoje žene Merope, kako dolikuje nasledniku prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem redu dok ga neki pijani korintski mladiæ nije nazvao nahodom. Edip je to isprièao Polibu i Meropi i po njihovoj zbunjenosti zakljuèio da nešto od njega kriju. Kad na direktno pitanje nije od njih saznao ništa što bi ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamošnjem proroèištu dozna istinu. Meðutim, Pitija mu o njegovoj prošlosti nije rekla ni reè, ali mu je zato prorekla buduænost: ubiæe svog oca, oženiti se sopstvenom majkom i s njom imati sinove koji æe poginuti zbog njegovog prokletstva.

Edipa je to proroèanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odluèio je da preduzme sve da ga onemoguæi. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali šta ako su oni stvarno Polib i Meropa? Znaèi, njima više ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da postane skitnica bez otadžbine. Ali može li èovek odabrati put drukèiji od onoga koji mu je odredila sudbina?

Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom klancu, sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali vozaè se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest, udario je Edipa bièem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajuæi da je stvar time rešena, hteo je da nastavi put. Uto je starac skoèio na noge i udario ga štapom. To je Edipa razljutilo i, uprkos poštovanju prema starèevim godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Starèeve pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je nadjaèao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji je pobegao odmah nakon poèetka sukoba. Prvi deo proroèanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je Edip ubio bio je njegov otac Laj.

Put s kojeg za Laja više nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori Sfingiju (ili Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila èudovišna Sfinga, krilata neman s lavljim telom i glavom žene, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je zagonetku, i kad je ne bi rešio, rastrgla bi ga svojim kandžama. Laj je hteo da pita delfsko proroèište kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Umesto odgovora, vratio se rob sa vešæu o kraljevoj pogibiji.

Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajuæi šta da izgubi osim svog èemernog života, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je, zaèudo, bila laka a glasila je: "Ko izjutra ide èetvoronoške, u podne na dve, a uveèe na tri noge? Pri tome je, kad ide na dve noge, spretniji i jaèi nego kad ide èetvoronoške, ili na tri noge." Edip je, bez mnogo razmišljanja odgovorio: "Èovek! U zoru svog života nespretno puzi èetvoronoške, u podne muževne zrelosti hoda na dve noge, a u predveèerje svog života zbog slabosti se podštapa štapom kao treæom nogom!"

Sfinga je na to oèajnièki zalepršala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je odredila da upravo tako i pogine kad neko reši njenu zagonetku.

Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a Lajev šurak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba postati èovek koji æe grad osloboditi Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se u kraljevskoj palati, ne sluteæi da se u njoj rodio, i venèao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajuæi da ženi svoju majku.

Sve se ispunilo kako je proroèište proreklo: dobio je dve kæeri, Antigonu i Ismenu, i dva sina, Eteokla i Polinika. Ništa ga nije spreèavalo da bude potpuno sreæan - i da se ispuni njegova sudbiona.

Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu. Muškarci, žene i deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobraðena zemlja nije donosila plodove. Kad je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je odluèio da u Delfe pošalje Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesreæe. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba æe biti spašena kad graðani iz svoje sredine prognaju èoveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom navukao na grad božju kaznu.

Sada je trebalo pronaæi Lajevog ubicu. Bio je to težak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo davno, prošle su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan rob... Edip je zato sazvao sve graðane da mu pomognu da pronaðe i kazni ubicu ma gde bio i ma ko bio. Iz okupljene mase tada se zaèuo glas da bi možda bilo najbolje da upitaju vraèa Tireziju koji, iako slep, vidi i najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vraè došao, zatražio je da mu kaže ko je ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna ko je ubica, ali ne može da ga imenuje. Edip ga je molio, zatim pretio, ali vraè je ostao neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i Edipovim pretnjama: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Uèinio si to ne znajuæi, kao što si ne znajuæi postao muž svoje majke!"

Vraèeve reèi su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumaèi drukèije osim da ga je na to naveo Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada nije izrekao ništa osim istine, nazvao je potkupljenim lažljivcem. Ali Tirezija je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu došao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod oèiju koje æes uskoro izgubiti, s njima svoje bogatstvo i vlast, a od kralja æeš se pretvoriti u izgnanika!"

Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju ženu, ponovio pred njom ono što je rekao vraè i zatražio da odgovori da li je Laj imao sina koji je možda bio odgojen negde drugde, odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vraè. Jokasta je odgovorila po istini: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojeæi se proroèanstva, izložio u šumi gde je mališan i poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest još uvek živi i može posvedoèiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on æe razbiti sve sumnje.

Potreba da se nešto dokaže dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva što su sluge otišle, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomešala s radošæu: nije, dakle, ubio svog oca! Izbegao je sudbini! I ostale æe se vradžbine pokazati neistinitim!

To je bio poslednji sreæni trenutak Edipovog života. Jer glasnik je nastavio: donosi mu takoðe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proroèanstva, prema kojem æe se navodno oženiti svojom majkom, obaveštava ga da nije Polibov i Meriopin sin veæ nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj šumi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Oèajnièki kriknuvši, otrèala je u svoje odaje i oduzela sebi život. Edip još nije uspeo da doðe sebi od iznenadnog udarca, a veæ ga je pogodio sledeæi. Rob kog su doveli priznao je nakon dužeg oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novoroðenèe zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam je takoðe bio svedok nesreænog sluèaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od svih kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u oèajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao svoju ženu i majku veæ mrtvu. Išèupao je kopèu iz njene haljine i iglom sebi izbo oèi. Nije više mogao da gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije više hteo da vidi svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saoseæao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su još donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, poèeli su da zahtevaju da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pružio mu utoèište u svojoj palati. Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi, Eteoklo i Polinik, kako bi se domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa kao "oskvrnitelja otadžbine" poslao u progonstvo.

Slep i bespomoæan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u ponor poniženja - ostao mu je samo njegov prokleti život. Dugo je lutao sa svojom kæerkom Antigonom, koja ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i šumama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je došao na Kolon u blizini Atine i sklonio se, prema svom obièaju, s Antigonom u šumu izvan naselja. Od seljaka je doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s olakšanjem jer je znao da mu je na to mesto suðeno da ode s ovog sveta, kako mu je nekad predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih reèi: onaj ko mu pruži utoèište i poslednju utehu biæe bogato nagraðen. Zamolio je zato seljake da odu u Atinu i dovedu mu njihovog kralja Tezeja.

Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlaða kæi Ismena s vešæu da je meðu njenom braæom planuo sukob i borba na život i smrt: Eteoklo se udružio s Kreontom i prognao Polinika koji se na to pridružio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proroèanstvu iz Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj na èijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi došli njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zaštitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina strašnom kletvom - da poginu u meðusobnoj borbi.

Kad je Edip izrekao svoju kletvu, zaèuo se tutanj groma. Bio je to znak najvišeg poslenika sudbine, Zevsa Olimpskog, da Edip može da siðe u carstvo sena. Oprostio se zato od Antigone i Ismene i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obeæanje da æe se brinuti za njegove kæeri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg poèivališta, koje æe Atinu braniti bolje od štitova i èvrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i sišao u sumorno Hadovo carstvo, iza èijih vrata završava život smrtnika i time se njegova sudbina ispunila.

Elektra

(Ime dvaju božanskih biæa i jedne smrtne žene iz grèkih mitova)



Prvo od tih božanskih biæa je kæi titana Okeana i njegove žene Tetije. Udala se za Taumanta, boga prirodnih pojava na moru, i imala s njim èetiri kæeri: boginju duge i glasnicu bogova, Iridu, i tri nakazne poluæene-poluptice, Harpije.

Druga od njih bila je kæi titana Atlasa i okeanide Pleone. S najvišim bogom Zevsom imala je sina Dardana, praoca osnivaèa Troje, Ila. Zevs ju je preneo na nebo zajedno sa njenih šest sestara i pretvorio u sazvežðe Plejada (Vlašiæi). Nakon pada Troje, u žalosti je raspustila kose i povremeno luta nebom kao zvezda repatica.

Smrtna Elektra bila je kæi mikenskog kralja Agamemnona i njegove žene Klitemnestre. Spasila je svog brata Oresta i pomogla mu da se osveti oèevim ubicama, stricu Egistu i vlastitoj majci Klitemnestri. Posle te osvete, èijoj je pripremi posvetila sedam godina svog života, udala se za Orestovog prijatelja Pilada i otišla s njim u Fokidu. S Piladom je imala sina Strofija.

Erinije

(Grè. Erinyes, lat. Furiae - boginje osvete i prokletstva, službenice boga podzemnog sveta Hada i njegove žene Persefone)



Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Ishil ih naziva kæerima tamne noæi Nikte. Sofoklo kæerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takoðe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone poèinioce zloèina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuðiva èovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodiène veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštiæene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siroèad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je èinila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajuæi za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih muèile. Pred njima se nije moglo uteæi, pa èak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moæ kao na zemlji. Pred njima je bila nemoæna i kraljevska, sveštenièka i svaka druga vlast. Èak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u èinjenici da niko na svetu ne može èiste savesti reæi da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zloèin poèinili nesvesno, ili èak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zloèin su i same navodile. Te njihove negativne osobine oèigledno su prevladavale pozitivne, slièno kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako uèine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grèki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. "Dobrohotnima". Èini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguæe da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu æud. Pesnici klasiènog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošæu da menjaju oblièje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grèkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralaèkih i nepomirljivih boginja. I zloèinaèke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takoðe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se oznaèavaju jarosne i agresivne žene.

Eros

(Grè. Eros, lat. Amor ili Cupido - bog ljubavi i sama ljubav. Prema starijim mitovima otelovljenje životne snage koja se rodila iz prvobitnog Haosa. Prema mlaðim mitovima, sin boga rata Aresa i boginje ljubavi i lepote Afrodite)



Šta zaista znamo o poreklu ljubavi? Je li stvarno tako stara kao svet? Upravo to tvrdi Hesiod: Eros se rodio istovremeno sa boginjom zemlje Gejom. Da li je istinita tvrdnja da bez ljubavi ne bi bilo života na zemlji? Prema Hesiodu, upravo je Eros spojio raspršene zaèetke stvari iz kojih su ponikla sva živa biæa, bogovi, ljudi i životinje. Zar se ljubavi zaista ne može odoleti, iako donosi i radost i tugu? Ona je upravo onakva kakav je Afroditin sin Eros koji vlada nad svima i svuda: uzleæe na zlatnim krilima naoružan lukom i strelama, bira sebi žrtve, a koga pogodi svojom strelom, taj podlegne ljubavi koja mu donosi radost, patnju, ili oboje. Iskustvo u ljubavi objašnjava zašto ljudi za njim èeznu, o njemu pevaju i zašto ga proklinju.

Najviši bog Zevs dobro je znao šta æe sve svetu doneti ljubav, kao i to da Erosovim strelama ni sam neæe odoleti. Zato je odluèio da ga ubije èim se rodio. Ali Afrodita je malog Erosa sakrila u duboku šumu gde Zevsovo oko nije pronilko i poverila ga brizi divljih lavica. Kad je odrastao, vratio se Zevsu na Olimp i svi bogovi su mu poželeli dobrodošlicu zbog njegove dobre æudi i lepote. Postao je Afroditin pomoænik. Imao je posla preko glave, a umešao se u život gotovo svakog boga i svakog èoveka. Prema mlaðim mitovima, mora je sebi da pronaðe pomoænike: erose ili amore. Bila su to, navodno, njegova braæa. Brat mu je, prema mlaðim mitovima bio i Anteros ("Protivljubav").

Ali protiv ljubavi, bez Anterosove pomoæi, bio je nemoæan i sam Eros. Zna se za nekoliko njegovih ljubavnih zgoda. Najlepša je, kao i kod ljudi, prièa o njegovoj prvoj ljubavi. Zaljubio se protiv svoje volje svoje majke u prelepu devojku Psihu, koja je bila obièna smrtnica. Iz toga su nastale razne komplikacije i oboje su puno pretrpeli, ali se na kraju ipak sve dobro završilo jer je najviši bog Zevs primio Psihu na Olimp meðu bogove i time je potvrdio kao Erosovu zakonitu ženu.

Feniks

(Grè. Phoiniks, lat. Phoenix - ime dvojice junaka i jedne ptice iz grèkih mitova)



Prvi od tih junaka bio je sin sidonskog kralja Agenora, koji se sa svojom braæom Kadmom i Kilikom zaputio u potragu za svojom nestalom sestrom Europom, ali ga je to zamorilo pa se nastanio u zemlji na istoènim obalama Sredozemnog mora, koja je po njemu dobila ime Fenikija. Po nekim mitovima, Feniks je Ageronov otac.

Drugi Feniks bio je sin kralja Amintora iz beotijskog grada Eleona. U mitovima se s njim susreæemo kao sa starim, iskusnim i mudrim èovekom. U mladosti je napustio svoju otadžbinu da ne bi ubio oca koji je hteo da mu otme verenicu. Utoèište je našao kod ftijskog kralja Peleja i posle postao vaspitaè njegovog sina Ahila, najveæeg junaka u ahejskoj vojsci pod Trojom. Bio je i èlan izaslanstva koje je dobilo zadatak da pomiri Ahila sa vrhovnim zapovednikom ahejske vojske Agamemnonom. Meðu Ahilom i Agamemnonom je izbio spor oko zarobljene Briseide, zbog èega je Ahil odbio da uèestvuje u borbama. Doduše, Ahil je izaslanstvo primio dostojno i s poštovanjem, ali nije udovoljio njegovoj molbi.

Ptica Feniks dospela je u grèke i rimske mitove iz Egipta. Tamo se zvala "boinu" (èaplja), a kako je boravila uz moèvare, stari Egipæani su smatrali da je roðena iz vode, na koju su gledali kao na prapoèetni element, i to sama od sebe, slièno kao što se samo od sebe, prema njihovim shvatanjima, rodilo i sunce. Povezivanjem tih elemenata nastalo je verovanje da je ta ptica jedno od otelotvorenja sunca koje nakon vladanja svetom umire i uvek se iznova raða, pojavljujuæi se u blještavoj svetlosti zore. U složenim egipatskim shvatanjima vlast sunca (a tako i kralja, èak i umrlog) obnavljala se u tridesetogodišnjim ciklusima, koji su simbolizovali ljudski vek. Iz boinua razvio se Feniks Grka i Rimljana. Smatrali su ga pticom koja je imala èudesnu moæ da se svakih pet stotina godina u svom gnezdu spali, a iz pepela ustaje podmlaðena za novi život. Tako je postala simbol uskrsnuæa, koje su preuzeli hrišæani.

Giganti

(Grè. Gigantes, lat. Gigantes - nakazni dugokosi divovi, sinovi boginje zemlje Geje, roðeni iz kapljica krvi boga Urana)



Buduæi da su bili potomci bogova starijih od olimpskih i buduæi da su bili neizmerno jaki, nisu priznavali vlast najvišeg boga Zevsa, iako je za svet bila bolja njegova nego Kronova vlast. Boginja zemlje Geja, koja nije mogla da oprosti Zevsu što je svrgnuo njenog sina Krona s prestola, nagovorila je gigante na pobunu. Njih nije trebalo posebno nagovarati, a kad su od Geje dobili èarobnu biljku koja ih je èinila neranjivima od oružja bogova, digli su se iz rodne Palene (na poluostrvu Halkidikiju) i napali Olimp. Rasplamsala se žestoka borba i bogovi su se našli u škripcu. Najviši bog Zevs obratio se za pomoæ ljudima: poslao je boginju Atenu da dovede njegovog ovozemaljskog sina Herkula. Kad je Geja za to doznala, nastojala je da svojim sinovima nabavi biljku koja bi ih štitila i od oružja ljudi, ali nije uspela da je pronaðe, jer je Zevs zabranio bogu sunca Heliosu, pa èak i boginji meseca Seleni, da na svet prospu svoje svetlo, a sam je lièno poèupao i uništio svaku takvu biljku. Herkulov dolazak zapeèatio je sudbinu giganata. Meðutim oni se nisu predavali i, umesto da mole za milost, izabrali su smrt u borbi. Prvi je poginuo Alkionej, najjaèi gigant. Herkul ga je ranio otrovnom strelom, a zatim u dvoboju izbacio preko granice Palene, jer je znao da je u rodnoj zemlji Alkionej besmrtan. Herkulov uspeh je dao bogovima novu snagu. Hefest je na giganta Klitija bacio planinu užarenog gvožða, a Atena na ošamuæenog Enkelada ostrvo Siciliju; Posejdon je komadom zemlje koji je otrgnuo od ostrva Kosa oborio u more giganta Polibota i tako je nastalo ostrvo Nisir. Ostale gigante Zevs je s Olimpa oborio munjama, a zatim ih je Herkul ošamuæene pobio.

Grifon

(Grè. Gryps, lat. Griphus - mitsko èudovište, nastao od lava i orla)




U Grèku a otuda u Rim, grifoni su dospeli sa Istoka, gde su nastali mnogo pre "klasiènog starog veka", kao vrsta fantastiènih biæa kojima su tamošnji narodi nastanili svet svoje fantazije. Najstarija od tih stvorenja poznata su nam iz Egipta. To su u najèešæe kombinacije lava i ptice i lava i èoveka, od kojih je najpoznatija Sfinga. Iz Mesopotamije dolazi mešanac lava ili bika i èoveka, i lava i ptice grabljivice, škorpiona i èoveka, raznih zmajeva i sl. Najpoznatiji njihovi predstavnici bili su siruši ("vavilonski zmajevi") i kerubini, krilati bikovi-stražari s ljudskom glavom. Kako su se od tih biæa razvili grifoni, nije pouzdano utvrðeno. Može se reæi da je u Egiptu prevladao tzv. ptièji tip, a u Mesopotamiji i Persiji lavlji tip. Na grèkom tlu se susreæemo s grifonima najpre na umetnièkim predmetima sa Krita (iz 17-16. veka p.n.e.) a zatim iz Sparte (8-7. vek p.n.e.)

Ta biæa se u književnosti prvi put pominju kod Hesioda, ali taj podatak potièe od starovekovnog komentatora njegovog dela. Prvi ih u prvoj polovini 5. veka p.n.e. spominje Herodot. Piše da su to èudovišta s lavljim telom, orlovskim krilima i kandžama, koja žive negde daleko na severu Azije, èuvajuæi tamo od jednookih Arismapana bogata ležišta zlata. Eshil ih naziva "Zevsovim psima s ptièjim kljunom koji ne laju". Kasniji autori su doznali nešto više o njima. Grifoni su, navodno, bili jaèi od bilo koje druge životinje, sa izuzetkom lava i slona. Èovek je mogao da ih se domogne samo neposredno što su se izlegli, a živeli su u Indiji ili Baktriji. U Indiji su progonili kopaèe zlata, ali ne zbog zlata, veæ zbog straha za svoju mladunèad. U Baktriji su kandžama sami grebali i iskapali zlato i od njega gradili svoja gnezda, a ljudi su u svojoj pohlepi za zlatom skupljali otpatke od njihovih gnezda. Grifoni nisu došli u neposredan dodir sa junacima grèkih mitova. Od bogova je vezu s njim, još uvek nejasnu, imao jedino bog Apolon.

Had

(Grè. Hades, Pluton, lat. Pluto - sin titana Krona i njegove žene Reje, bog podzemnog sveta)



Bio je najstariji Kronov sin i uz svoju braæu Zevsa i Posejdona èinio trojstvo najviših grèkih bogova. Kad se rodio, otac mu je bio vrhovni vladar svemira, ali je živeo u neprekidnoj strepnji da æe ga neko od njegove dece svrgnuti s prestola. Zbog toga je sve svoje potomke pojeo èim su se rodili i utamnièio ih tako u svom trbuhu. Tu su i dalje živeli jer su kao božanska biæa bili besmrtni. Takvu sudbinu izbegao je samo njegov najmlaði sin Zevs, kojeg je njegova majka potajno rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs odrastao, dogodilo se upravo ono èega se Kron najviše plašio: pobunio se protiv oca, prisilio ga da svojoj zatoèenoj deci vrati slobodu i izazvao ga na borbu. Braæa Had i Posejdon pridružila su se Zevsu i, uz ostale saveznike, pomogla mu da porazi Krona i svrgne ga s vlasti. Nakon pobede braæa su se sporazumela da æe Kronovo nasledstvo meðu sobom podeliti kockom. Zevs se, meðutim, pri tom poslužio lukavstvom i njemu je pripala vlast nad nebom i zemljom. Posejdon je dobio vlast nad morem, a Had je postao svemoæni vladar podzemnog carstva.

Ne bi se moglo reæi da je Had kockom dobio najbolje, ali njegovoj mraènoj i neumoljivoj æudi vlast nad podzemnim svetom je sasvim odgovarala. A njegovo podzemno carstvo je zaista bilo strašno: skrivalo se u dubinama zemlje i u njega nikad nije dopreo ni zraèak Sunèeve svetlosti. Prostiralo se neveselom ravnicom obraslom bledim cvetovima divlje asfodele ("cveæa smrti"), a njome je proticalo pet reka, koje su istovremeno bile njegove granice: Stiks, koja je sve okivala ledenim zagrljajem, Aheront, reka naricanja, Kokit, reka žalosti, ognjena reka Piriflegeton i mraèna Leta, èije su vode èinile da se zaboravi sve ovozemljasko. Kako je zaista bilo podeljeno i kako je izgledalo Hadovo carstvo, ljudi pouzdano nisu znali jer se nijedan smrtnik nije odonud vratio živ da o njemu donese vesti. Nekoliko junaka (Herkul, Eneja) koji su sišli u njega i opet se vratili nisu mogli da ga u celosti pregledaju. Ali nagaðalo se da se na zapadu prostiru Elizejske poljane, gde su svoj veèni život živele duše pravednika. Negde u dubinama nalazio se Tartar, gde su grešnici izdržavali veène kazne, a u najmraènijem delu tog tmurnog carstva bio je Ereb, gde se smestila palata iz koje je Had, zajedno sa svojom ženom Persefonom, vladao bogovima podzemnog sveta i dušama mrtvih.

Duše umrlih silazile su u Hadovo carstvo kroz mraène bezdane. Jedan od njih bio je u tesnacu Tenaru na jugu Peloponeza, drugi u Kolonu u Atici, pa sledeæi pod Etnom na Siciliji. Prema Homeru, ulaz u podzemno carstvo bio je negde na zapadu kuda više nisu dopirali Sunèevi zraci. Ulaz u podzemni svet èuvao je troglavi pas Kerber. One koji su ulazili susretljivo je propuštao, ali napolje nije nikome dao. Od ulaza vodio je put vodama Aheronta, preko kojeg je duše umrlih prevozio osorni starac Haron. Razume se, prevozio ih je samo u podzemni svet, ali ne i natrag, i za tu službu su mu mrtvi plaæali. Iz Haronove barke odlazili su svi pred Hadov presto, pored kojeg su sedele sudije, Zevsovi sinovi Minos, Radamant i Eak. Samo ponekad bi neka duša dospela u Elizij, gde je živela blaženim životom, a ko nije bio ni dobar ni zao (ili je bio i dobar i zao), morao je da ode na asfodelske poljane, gde je lutao bez radosti i tuge, bez ikakve èežnje i oseæanja, kao sena. Takvih ljudi bilo je, navodno, najviše, a meðu njima našli su se i najveæi junaci, èak i sam Ahil. Kakav je život tamo provodio, znamo iz njegove teskobne ispovesti koju je zabeležio Homer: "Hteo bih više ko nadnièar raditi na polju èoveka s imetkom malim, gde ima obilja jela, no tu u Hadovom carstvu biti vladar sena svih tih umrlih ljudi!"

Bogova kojima je vladao Had u podzemnom svetu bilo je manje nego olimpskih ili morskih, ali oni su kod ljudi izazivali jezu i strah. Meðu njima na prvom mestu je bio bog smrti Tanatos, ogrnut crnim plaštom, s crnim ledenim krilima, koji je umiruæima rezao kosu i odnosio njihove duše. Zatim, mraène boginje kere, koje su ubijale ljude po bojištima i sisale im krv; užasna Empuza, koja je napadala ljude i ubijala ih na raskršæima; strašna Lamija, koja je majkama u snu ubijala decu; troglava i trotelna Hekata, koja je vladala èudovištima, i bog varljivog sna Hipnos, kojem nisu mogli da se odupru ni ljudi ni bogovi. Posebno strašne bile su Erinije, neumoljive boginje kletve i osvete, koje je u svet slala Hadova žena Persefona.

Ljudi su mrzeli Hadovo carstvo. Ko je u njega sišao mora se odreæi svake nade. Od junaka koji su dospeli pred sam Hadov presto i vratili se u svet, najslavniji je bio Herkul. Odande je doveo Kerbera, po nareðenju mikenskog kralja Euristeja, kojem je, po Zevsovom nalogu, morao da služi. Dospeo je tamo i muzièar i pevaè Orfej da od Hada izmoli život za svoju mladu ženu Euridiku, zatim Sizif, koji je odande lukavstvom na kratko vreme umakao, i Tezej, kojeg je odande oslobodio Herkul. Na prag podzemnog sveta dospeo je i Odisej kad je nakon osvajanja Troje, na povratku u otadžbinu, dugo lutao svetom i tamo video Sizifa kako uzbrdo valja ogroman kamen. Video je i Tantala kako se muèi glaðu i žeðu, Titija kojem su dva strvinara kljuvala jetru; sastao se tamo s mnogim mrtvim junacima, meðu njima i sa Ahilom, koji mu je s tugom opisao nemilu sudbinu umrlih u Hadovom carstvu.

Had nije imao obièaj da napušta svoje sedište. Dok je još bio neoženjen, izašao je jednom u svet da otme Zevsovu i Demetrinu kæer Persefonu, koju je uzeo za ženu. Jednom je otišao na savetovanje bogova na Olimp. Bogovi ga baš nisu voleli, a on im je uzvraæao istom merom. Kad je Zevs od njega nešto zatražio, obièno bi ga poslušao, ali se u stvari izmeðu neba i zemlje inaèe nije uplitao. Dobro je znao "da æe, pre ili kasnije, svako siæi u Hadovo carstvo, èim je jednom došao na svet".

Haos

(Grè. Khaos - poèetak i izvor svega na svetu)



Grci su ga veæinom zamišljali kao beskrajni svemirski prostor, ili kao smesu elemenata bezobliène pramaterije u beskonaènoj tami, i otelovljavali ga u božanskom biæu.

Iz Haosa je najpre nastala veèna tama Ereb i tamna noæ Nikta. Iz Ereba i Nikte poteklo je veèno svetlo Eter i svetli dan Hemera. Zatim se rodila zemlja Geja, podzemni svet Tartar i sveživotna ljubav Eros. Geja je rodila nebo Urana i more Ponta. S Uranom je zatim imala dvanaest sinova i kæeri, divovske titane. Uran se, nakon pobede nad prapoèetnim Haosom, domogao vlasti nad svetom, ali je uskoro morao da je prepusti svom pobunjenom sinu Kronu, a ovaj svom sinu Zevsu.