Patenti koji neće izmeniti svet
delovi iz davno napisane (i neobjavljene) knjige
Autor: Voja Antonic
Nema većeg zadovoljstva nego prelistavati svetske baze koje sadrže milione patentiranih pronalazaka. U njima ima mnogo duha i sjajno osmišljenih, ali i začuđujuće naivnih ideja. A činjenica da je zaštita jednog pronalaska relativno skupa za prosečnog čoveka, samo pojačava neverovanje da ima ljudi koji su toliko nekritični kad procenjuju svoja dela.
Često u novinama čitamo o autorima koji imaju “toliko i toliko prijavljenih pronalazaka”, zanemarujući pri tom da prijavljen ne znači ni prihvaćen ni patentiran, pa ni uspešan pronalazak. Činjenica da je pronalazač spreman da plati da bi svoju ideju zaštitio može da bude samo dokaz da je on lično ceni; sve ostalo je samo pretpostavka koju će vreme potvrditi ili oboriti.
Zanimljivo je da se, kao po pravilu, pronalasci nalaze grupisani u dve kategorije, tako da nema mnogo prelaznih slučajeva. U jednoj su stručni patenti, koje mi smrtnici ne možemo ni da razumemo ni da ocenimo, a stiče se utisak da ih stvaraju ljudi koji decenije svog života posvećuju jednom problemu i s naporom krče put ka cilju za koji ne znaju ni da li je ćorsokak ili zlatan rudnik. Drugu grupu pronalazaka su stvorili oni koji su verovatno u trenutku dokolice gledali u nebo i razmišljali na temu “Bože, šta li bih mogao danas da patentiram?”. To su zgodne i vesele ideje, od kojih su mnoge i svakom od nas padale na pamet, a tehnički opisi su prepuni marketinškog ubeđivanja, kao da se pronalazači obraćaju naivnom kupcu, umesto da opisuju detalje konstukcije i suštinu ideje. To i nije čudno jer živimo u veku u kome robu (u ovom slučaju pronalaske) prodaje marketing a ne kvalitet; zato se crvljive jabuke na pijaci reklamiraju kao neprskane, a neukusna hrana prodaje kao “zdrava hrana”.
Ovde nema pronalazaka koji u potpunosti pripadaju prvoj grupi, jer bi za razumevanje (a i autoru ove knjige za predstavljanje) ma koga od njih bilo potrebno najpre izučiti celu nauku na koju se patent odnosi. Umesto toga, ima pronalazaka iz druge grupe, pa neka ovo posluži kao razbibriga, mada ni tu ne treba biti isključiv - možda će neki od ovde pomenutih problema inicirati u nekome ideju, koja mu je oduvek bila pred očima, samo je trebalo sagledati na pravi način.
Potpisnik ovih redova je dao sebi tu slobodu da svaki pronalazak komentariše po svom ličnom osećaju, pa tako postoji i mogućnost da se nenamerno potkrade greška u proceni ideje ili nedoslednost u davanju ocene. Naravno da je isto tako moguće i da se neko neće složiti sa napisanim komentarom - sve je to rizik koji postoji kad se daju lične ocene, koje zavise od stava, iskustva i afiniteta svakog od nas.
Napomena: Sve patentne prijave koje su ovde opisane (i još nekoliko miliona pride) dostupne su preko
http://www.delphion.comPred-predgovor knjige, iz pera Zorana Modlija: Latentno Patentno
Nekoliko ličnih iskustava
Često se u svom poslu i sam bavim konstruktorskim radom, mada nikad ništa od svojih projekata nisam zaštitio patentom. Naprotiv, najveći broj projekata objavljivao sam u raznim časopisima uz detaljna uputstva za samogradnju. Mislim da ih je dosad objavljeno preko pedeset, i svi se odnose na digitalne, a velika većina na mikroprocesorske sklopove.
Jedno vreme, u časopisu PC vodio sam konkurs na kome je svakog meseca po jedan čitalac dobijao po jednu vrednu nagradu (sponzor je bio Sei Elbatex iz Austrije, uz zaslugu gospodina Albe Mešulama) za najbolju ideju ili rešenje na temu elektronskih konstrukcija. Mada odziv nije bio kvantitativno veliki, bilo je veoma zanimljivih ideja i rešenja, a pritom sam dolazio u kontakt sa posebnom kategorijom ljudi, pa je ponekad bilo i veselih situacija. Pokušaću da prenesem nekoliko nesvakidašnjih iskustava koje sam doživeo tokom vođenja konkursa. Prve četiri priče se odnose na kontakte sa potencijalnim učesnicima, a poslednja je jedno moje lično iskustvo, tek da se vidi da razvojni put jedne ideje nije baš tako prav i siguran kao što to na prvi pogled izgleda.
LATENTNO
PATENTNO
Pred - predgovor knjige, iz pera Zorana Modlija
Da li ste ikada upecali vlastitu pantljičaru? Ako niste, čestitajte svojoj malenkosti na izuzetnoj brizi o higijeni ishrane, zahvaljujuñi kojoj mudro pržite jaje na glavi! Doduše, ni dotično jaje ne bi bilo tako ukusno da vaša kokoška nije nosila specijalne naočari, konstruisane s ciljem da živina suicidalne naravi ne digne ruku - oh, ne! krilo! - na sebe...
I tako dalje, i tako unedogled, sve do najudaljenijih horizonata ljudske domišljatosti.
I, naravno, do poslednje stranice ove knjige. Knjige o patentima koji neće izmeniti svet. Dokaz tome u prilog jeste činjenica da ga nisu izmenili ni do sada.
Ako je već i meni dozvoljeno da kažem koju, iskoristiću ovo privremeno odobrenje da bih izjavio sledeće: patent broj jedan sveta u koji upravo treba da zakoračite jeste njegov promoter. Autor Voja Antonić lično.
To nije čovek koji se sreće svakog dana. I zato, da biste ga sreli, nemojte ga vrebati svakodnevno. Dovoljno je da to pokušate samo jednom u narednih deset godina. I srešćete ga. Jer to je čovek koji se sreće samo jednom u deset godina.
Redak čovek, znači. I domišljat, na svoj skromni i staloženi način. Patentiran od strane svojih divljenja dostojih roditelja, nije uspeo da postigne ono što su postigli pronalazači koje opisuje u ovoj knjizi: nije uspeo da ne promeni svet. Čak - i što je još gore, naprotiv - jednom je uspeo i da ga promeni.
Kako?
U trenutku slabosti, početkom osamdesetih godina prošlog veka (za one koji su uzalud protraćili dve godine ne znajući za ovu knjigu, pa je čitaju tek sada!), konstruisao je kompjuter tipa “uradi sam” i, zajedno sa prijateljima, kompjuter krstio imenom “galaksija”. U to prepotopsko doba računarske polupismenosti pokazao je deci YU civilizacije kako da sama, od bezvrednih delova, sastave prvi pravi domaći kućni računar. K’o od šale i od oka. Kompjuter koji je imao sliku, ispuštao zvuke, pa još bio i programabilan.
Te godine je rekordno skočila prodaja električnih lemilica, kalaja i tinola. Hiljade nevičnih ruku uspešno je sklapalo “moj prvi računar”! My first Sony je došao mnogo kasnije, pa je zakasnio.
Silne škole su naručivale taj kompjuter. I školovale školarce pomoću njega.
Čak i da je napisao “Rat i mir”, a ne ovaj veseli pronalazački kaleidoskop, moj mali predgovor opet bi imao priču o Vojinoj “galaksiji”. Pogotovo danas, u vreme narogušenih Intel-a, IBM-ova i Microsoft-ova.
Drago mi je što Voja Antonić nije narogušen. On je razbarušen. Pun je diskretnog razumevanja za ljudske pokušaje da se avion ubaci u rikverc, a reka potera uzbrdo. Učinio je da se i sam prisetim svojih povremenih maštarija, koje su, po pravilu, odlazile u zaboravljene magacine svesti nakon susreta sa ozbiljnim i dostojanstvenim svetom napolju.
Ni jednu od ideja koje će se za koji trenutak prosuti pred vama Voja Antonić nije ismejao. Kao čovek raskošne tehničke kulture, umeo je da ih savršeno klasifikuje, dramaturški vešto obradi, a zatim beskrajno šarmantno prokomentariše.
Poslednju rečenicu o svakom od patenata koji slede ostavio je čitaocima.
Uživajte - i otkrijte je. Možda vam se posreći.
Subject: Patenti koji nece izmeniti svet 
Thu Jan 18, 2007 2:29 pm
