Ivo Andric

IVO ANDRIÆ (1892-1975), jugoslovenski književnik

Andriæ je rodjen u Travniku, gimnaziju uèio u Sarajevu i kao mladiæ pripadao je revolucionarnom pokretu Mlada Bosna. Bio je veliki pobornik jugoslovenstva. Studirao je u Zagrebu, Beèu i u Krakovu. Posle atentata na Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. vraæa se u zemlju, ali ga austrijske vlasti progone i zatvaraju ga u Šibeniku i Mariboru. Bio je bolešljive prirode. Od 1919. živi u Beogradu, a od 1920. poèinje da radi u diplomatskoj službi. Prvo postavljenje dobio je u Vatikanu, a od 1921. u Konzulatu u Bukureštu. Od 1922. je u Trstu, od 1923. je vice konzul u Gracu, gde je i doktorirao 1924. Tokom tih godina mnogo je pisao i svoja dela publikovao. Povratkom u Beograd 1926. primljen je za èlana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a ubrzo posle toga postavljen je za vice konzula u Marseju i tri godine kasnije premešten je u Generalni konzulat u Parizu. Od 1928. je vice konzul u Madridu, a ubrzo zatim i u Briselu. Od 1930. radi u Ženevi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Od 1933 ponovo je u Beogradu, gde radi kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova, a zatim naèelnik istog ministarstva od 1935. Od 1937. je pomocnik ministra inostranih poslova, koje godine dobija ordene Poljske i Francuske (Orden Legije èasti). Od 1. aprila 1939. imenovan je za opunomoæenog ministra inostranih poslova u Berlinu, gde predaje akreditive Hitleru, koji je tada bio na vlasti u Nemaèkoj. Kada je bombardovan Beograd 6. aprila 1941, Andriæ se 7. aprila vraæa za Beograd. Nudjeno mu je sigurno utoèište u Švajcarskoj, ali se on odluèio za okupirani Beograd. Uskoro se penzioniše i živi kao podstanar. Dosta je pisao, ali tokom rata nije želeo ništa da objavljuje dok njegov narod nije imao šta da jede. Upravo tih godina napisao je "Travnièku hroniku" i "Na Drini æuprija", a obe knjige prvi put su objavljene nakon oslobodjenja. Pored pomenutih znaèajna Andriæeva dela su: "Prokleta avlija", "Ex Ponto", "Nemiri", "Most na Žepi", "Anikina vremena", "Žedj", "Jelena, žena koje nema", "Razgovor sa Gojom", "Njegoš kao tragièni junak kosovske misli" i mnoga druga. Nakon oslobodjenja Andriæ je predsednik Saveza književnika Jugoslavije, a od 1946. redovni èlan SANU. Proputovao je mnogo za života i govorio mnoge jezike. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost za 1961. i smatra se najveæim jugoslovenskim stvaraocem, piscem mirotvorne snage.