Mihailo Pupin

MIHAJLO PUPIN (1858-1935), Srbin, amerièki velikan telefonije

Roðen u Idvoru, Banat, sam sebi je dao nadimak Idvorski, po rodnom mestu. Doživeo je slavu svetskog velikana u domenima telefonije i sekundarnih rendgenskih zraka. Za života se sukobio sa Teslom, o èemu detaljno piše Mark Seifer (videti http//www.srpskadijaspora.info, èlanak S. Jelaca: Mihajlo Pupin). Kao deèak, tokom letnjih meseci, èuvao je stoku na pašnjacima i sa deèacima uvežbavao dozivanje kroz zemlju, što æe mu kasnije u životu postati osnov za otkriæa u domenima telefonije na velikim razdaljinama. Gimnaziju je uèio u Panèevu, a studije zapoèeo u Pragu, koje je ubrzo napustio i sa 16 godina, 1874, otputovao brodom za Ameriku. U Njujorku je iskusio sve tegobe imigrantskog života, dok se konaèno, zahvaljujuæi izvanrednoj upornosti, nije domogao studija na Kolumbijskom univerzitetu. Studije je završio kao najbolji student u klasi 1883, a kao stipendista istog univerziteta nastavio postdiplomske studije na Kembridžu, u Kevendiševoj laboratoriji i doktorirao u Berlinu kod profesora Helmholtza 1889. Povratkom na Kolumbiju postao je njen profesor, gde je radio punih 40 godina. Istakao se kao izvanredan matematièar i odlièan predavaè. Pored predmeta matematièke fizike držao je predavanja i u industriji i na taj naèin je obezbeðivao sredstva za svoj nauèni rad i upoznavao istaknute poslovne ljude Amerike. Držeæi predavanje pred Udruženjem elektroinžinjera Amerike u Bostonu 1890. prvi put se sreo sa Teslom. Tada je Pupin popularisao primenu naizmeniènih struja, dok su Edisonovi poštovaoci èak napravili elektriènu stolicu da bi njome plašili svet od primene naizmeniènih struja. Tih godina Tesla je bio u velikom usponu: osvetlio je Svetsku izložbu u Èikagu 1893, sagradio hidrocentralu na Nijagari 1895, primenjeni su njegovi transformatori i Tesline polifazne struje postale su osnov elektrifikacije Amerike. Edison je èak zaplašio Pupina da æe izgubiti poziciju na univerzitetu.
Svojim istraživaèkim radom Pupin se afirmisao na polju elektrotehnike i telefonije, patentirao je 24 svoja izuma, od kojih su mnogi našli široku primenu u celom svetu, a mnogi se i dan danas primenjuju. Najznaèajniji patenti su mu elektrièni filteri (br. 519346) 1893, kao i rezonatori (br.640515 i 640516) 1895, te br. 707007 i 707008 i drugi. Kada je Rendgen objavio svoj pronalazak x-zraka decembra 1895, Pupin je požurio da ih istražuje i veæ u februaru 1896. patentirao pronalazak sekundarnih x-zraka, koji su ubrzo naišli na široku primenu u medicini, skrativši vreme snimanja sa sat vremena na svega nekoliko sekundi.
Pupin je, takoðe, napisao svoje autobiografsko delo "From Immigrant to Inventor" (Od imigranta do pronalazaèa), koje je izdato 1923. u više stotina hiljada primeraka i prihvaæeno kao udžbenik za popularizaciju nauke. Za to delo je èak dobio Pulicerovu nagradu.
Na poslovnom planu Pupin je bio veoma uspešan, prodavao je svoje patente moænim firmama i time stekao dovoljno sredstava za nesmetano bavljenje eksperimentalnim radom. Tako je patente prodao Belu u Americi i Simensu u Nemaèkoj, a ove su postavile prvu telefonsku liniju Berlin – Posdam (32,5 km), pa Berlin – Magdeburg (150 km) i Njujork – San Francisko (5000 km) na kojoj je prvi razgovarao Aleksandar Graham Bel. Uèestovao je i u postavljanju prvog transatlantskog podmorskog kabla za povezivanju Amerike sa Evropom. Tokom Prvog svetskog rata usavršio je veze za komunikaciju sa avionima tokom letenja.
Sa Kolumbija univerziteta Pupin je bio prijatelj amerièkog predsednika Vilsona, a kako se angažovao i na mirovnom planu 1919. godine je uèestovao na Mirovnoj konferenciji u Parizu, na raspolaganju jugoslovenskoj vladi Stojana Protiæa. Na toj konferenciji Rumuni su tražili ceo Banat, tvrdeæi da pripada njima. Tada ih je predsednik Vilson upitao: "Poznajete li vi profesora Pupina? Ja znam da je on iz Banata, a poznajem ga i kao vatrenog srpskog rodoljuba". Time je status Banata bio rešen.
Za svoja životna ostvarenja Pupin je dobio Franklinovu zlatnu medalju 1902, Herbertovu zlatnu medalju 1916, Edisonovu medalju 1920, Vašingtonovu medalju 1928. i Fricovu zlatnu medalju 1931. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) ustanovila je 1913. Pupinovu Zadužbinu za školovanje siromašne dece Srbije.
Ocenjeno je da Pupin spada u red najveæih duhova devetnaestog i dvadesetog veka.
Umro je u Njujorku 12. marta 1935, na 61. godišnjicu kada je iz Hamburga krenuo brodom za Ameriku.