4um Uzice

www.nikolajevtovic.co.sr
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj seLista članovaKorisničke grupePristupi

Delite | 
 

 Mitovi i legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:33 am

Heba

(Grč. Hebe, lat. Hebe - boginja večne mladosti i peharnica olimpskih bogova)



Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here. Prema nekim novijim autorima, Hera ju je rodila sama od sebe, kao Zevs Atenu. Na Olimpu je Heba imala značajnu ulogu: točila je bogovima nektar. Udala se relativno kasno, ali je zato postala žena najvećeg junaka grčkih mitova, Herkula. Kada se Jolaj borio protiv kralja Euristeja, shvativši da nema više snage zbog starosti, zamolio je Hebu da ga učini mladim na samo jedan dan. Ona je uslišila njegovu molbu, omogućivši mu da pobedi Euristeja i da spokojan umre.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:33 am

Hefest

(Grč. Hephaistos, lat Vulcanus - sin Zevsa i Here, bog vatre i kovač, oružar bogova)



Rodio se hrom i zbog toga ga je mati bacila s Olimpa. U velikom luku je leteo čak do Okeana, ali mu se ništa nije dogodilo jer su ga prihvatile morske boginje Eurinoma i Tetida. Odrastao je u njihovoj pećini pod morem i izučio kovački zanat. Kad je već bio majstor svog zanata, načinio je prelepi zlatni presto i poslao ga svojoj majci. Bio je to pre poklon iz osvetoljubivosti nego znak sinovljeve ljubavi prema majci, jer čim je Hera sela na presto, iz njega su izašli skriveni okovi, sputali je i nisu joj dali da ustane. Niko od bogova nije mogao da je oslobodi. Najpre su na Hefesta svi bili strašno ljuti, ali nije im ostalo ništa drugo nego da pošalju po njega. Hefest, međutim, nije čeznuo za tim da se vrati na Olimp, a to je i glasniku bogova, Hermesu, sasvim jasno rekao. Zato su bogovi pribegli lukavstvu. Poslali su Hefestu boga vina Dionisa, koji ga je opio i doveo na Olimp na magarcu. Vinom razgaljeni Hefest zaboravio je na davnu nepravdu koja mu je bila učinjena, oslobodio je majku i odlučio da zauvek ostane među bogovima. Štaviše, tu je odlučio i da se oženi, a njegovi roditelji su ga nagradili davši mu za ženu najlepšu boginju. Prema jednoj verziji, bila je to Harita Aglaja, a prema drugoj, proširenijoj, boginja ljubavi i lepote Afrodita.

Hefestov dolazak na Olimp imao je dalekosežne posledice. Celog ga je izgradio i pregradio. Kako su do tada stanovali olimpski bogovi nije poznato. Iz podataka o Hefestovim delima saznajemo da im je sagradio veličanstvene palate od zlata, srebra i bronze. Nije zaboravio ni sebe, podigao je palatu i u njoj uredio savršeno opremljenu kovačnicu, jer nije hteo da se odrekne svog bučnog i ne baš čistog kovačkog zanata čak ni na Olimpu. Homer, na primer, s divljenjem spominje njegove kovačke mehove koji su sami od sebe raspirivali vatru i primali radne naloge pravo iz Hefestovog mozga. Uprokos tome, Hefest nije zanemario fizički rad. Često su ga viđali oznojenog i umornog, u neprekidnom pokretu, čime se razlikovao od ostalih bogova.

Razume se, Hefest je kao svestrani umetnik među bogovima bio omiljen. Ipak, nisu ga uzimali suviše ozbiljno. Podsmevali su se njegovoj hromosti (a ponekad to i nije bio samo podsmeh, nego poznati homerski "smeh bogova"), na primer kada je umesto boginje Hebe posluživao oko njihovog stola. Njegova žena Afrodita bestidno ga je varala sa bogom rata Aresom. Jedino se Hera prema njemu odnosila s razumevanjem, žaleći što ga je uvredila. Prilikom jedne svađe Zevs ga je bacio s Olimpa. Hefest je u velikom luku leteo ceo dan i pao na ostrvo Lemnos. Tamošnji stanovnici su prema njemu bili prijatni, a i Hefest im je bio zahvalan. Kraj vulkana Moshila uredio je sebi kovačnicu. Kad je iz grčkog panteona prešao u rimski (pod imenom Vulkan), uredio je još jednu svoju kovačnicu na Siciliji, pod Etnom. To je, razume se, bio poduhvat velikih razmera, pa je Hefest pozvao sebi za pomoćnike nekoliko divovskih kiklopa.

U život mitskih junaka Hefest se nije preterano uplitao. Ograničavao se na izradu oružja, a kao dobar oružar davao ga je obema zaraćenim stranama. Na molbu boginje Tetide napravio je, na primer, sjajno oružje njenom sinu Ahilu, ali je, na molbu boginje Eos, napravio jednako sjajno oružje i Memnonu, Ahilovom neprijatelju. Ni u ratove se nije uplitao. Uz jedan jedini izuzetak. U bitkama na trojanskoj zaravni ukrotio je vatrom, na molbu boginje Here, reku Ksant čiji je bog hteo da ubije Ahila talasima. Hefest je brižno štitio svoje poštovatelje, kovače i zanatlije koji svoj posao rade uz pomoć vatre. Zbog toga su mu ljudi zaista bili zahvalni. Uz Ateninu pomoć naučio ih je, barem prema Homerskim himnama, zanatima i umetnostima, pa više nisu morali da žive životom životinja u šumama i pećinama, nego u lepim kućama i gradovima, gde "lako i mirno život svoj žive, kroz godinu celu što teče".

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:34 am

Helena

(Grč. Helene - kći najvišeg boga Zevsa i njegove ljubavnice Lede, najlepša od svih smrtnih žena)



Njena majka Leda bila je žena spartanskog kralja Tindareja, s kojim je imala dvoje dece, kćer Klitemnestru i sina Kastora. Svojom lepotom Leda je očarala i samog Zevsa i imala s njim dvoje dece, kćer Helenu i sina Polideuka. Tindarej nije imao ništa protiv Zevsovog uplitanja u proširivanje porodice pa je sopstvenu decu i pastorke odgajao podjednako. Sa sinovima nije imao poteškoća. Obojica su postali slavni junaci i dospeli na nebo gde i danas sjaje kao Blizanci ili Dioskuri. Ni s Klitemnestrom nije bilo problema, bar dok se nije udala. Zatim ju je otac dao za mikenskog kralja Agamemnona. S Helenom je bilo gore.

Bila je još mlada devojka, a o njenoj lepoti se već nadaleko pričalo, pa je za njom čeznuo atinski kralj Tezej i oteo je uz pomoć svog prijatelja Piritoja. Oslobodila su je braća Kastor i Polideuk i vratila kući. Uskoro su se u Sparti pojavili novi Helenini prosci. S vremenom su se tamo našli svi ahejski kraljevi i kraljevski sinovi koji su nameravali da se žene. Njihove svađe oko Helene dovele su Grčku gotovo na rub rata. Katastrofu je sprečila domišljatost itačkog kralja Odiseja. On je Tindareju dao sasvim originalan savet: neka ostavi sve dinastičke i političke obzire po strani i dozvoli Heleni da odabere muža po sopstvenom ukusu. Prosci su se s tim složili i zakletvom se obavezali da će njen izbor bez pogovora priznati, da pobednika neće ubiti niti ga na bilo koji način uvrediti, nego će mu u svemu biti od pomoći.

Srećnim ili nesrećnim slučajem njen izabranik je bio Agamemnonov brat Menelaj. Nakon venčanja rodila im se kći Hermiona, a kad je Tindarej umro, Menelaj je postao njegov naslednik na spartanskom prestolu. Sve je bilo u najboljem redu, a ni Menelaj ni Helena nisu slutili šta im sudbina sprema.

U to vreme se u pećini kentaura slavila svadba ftijskog kralja Peleja s morskom boginjom Tetidom, na kojoj su učestvovali svi bogovi. Jedino nije bila pozvana boginja svađe Erida da im ne bi pokvarila zabavu. Uvređena, Erida je iz osvete među boginje Afroditu, Heru i Atenu bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "najlepšoj". Boginje su odmah kao jedna posegnule za jabukom jer je svaka od njih, razumljivo, smatrala sebe najlepšom. Zbog toga je među njima izbila svađa, u koju nije želeo da se upliće ni sam Zevs. Želeo je da ima svoj mir, pa je naredio bogu Hermesu da uzme jabuku i odvede boginje na planinu Idu nedaleko od Troje, gde živi pastir po imenu Paris i da on reši taj spor.

Paris je bio sin trojanskog kralja Prijama. Za to što je živeo u planini, a ne u kraljevskoj palati, postojao je dobar razlog. Pre Parisovog rođenja, njegova majka je sanjala da je rodila goruću baklju koja je zapalila Troju. Vrač je san protumačio tako da će dečak kojeg će kraljica roditi biti uzrok propasti Troje. Zbog toga je kralj Prijam naredio da se dete odmah posle rođenja odnese na Idu i tamo ostavi. Dečaka je prihvatila i dojila medvedica, a zatim ga je našao pastir Agelaj i odgajao ga kao svog sina. O tome da je Paris kraljev sin znao je samo Zevs.

Kad je Paris ugledao Zevsovog glasnika Hermesa, hteo je da pobegne glavom bez obzira, ali mu je u istom trenutku palo na pamet da će ga Hermes svakako stići i tako je, savladavši strah, saslušao njegovu zapovest. Paris je uzeo jabuku iz Hermesovih ruku i počeo da posmatra boginje. Činilo mu se da su sve tri podjednako lepe. Dugo je razmišljao, a odlučio se onda kad su boginje uticale na njega na način koji ljudski zakoni i sudovi u osnovi ne dopuštaju. Zevsova žena Hera obećala mu je vlast nad celom Azijom, boginja rata Atena ratničku slavu, a boginja ljubavi i lepote Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je jabuku dosudio Afroditi.

Da postoji prelepa Helena, Paris u tom času nije znao, ali je Afrodita učinila da je što pre upozna. Putevima sudbine Paris je ubrzo dospeo u Troju, gde ga je prepoznala njegova sestra Kasandra, slavna čarobnica i proročica. Kralj Prijam, koji je dugo žalio što je odbacio sina, primio ga je s velikom radošću i uveo u kraljevsku palatu. Tu je Afrodita savetovala Parisu da sagradi lađu i otplovi u Spartu, poznatu po lepoti svojih žena. Paris ju je poslušao na veliki bes Here i Atene, koje su, zbog svoje povređene sujete, njemu, kao i čitavoj Troji, želele sve najgore.

Kralj Menelaj primio je Parisa i njegovog prijatelja Eneju, koji ga je pratio, kako i dolikuje gostima iz slavne Troje. Priredio je u njihovu čast gozbu i predstavio ih svojoj ženi Heleni. Čim je Paris stao licem u lice s najlepšom od svih smrtnih žena, zaljubio se u nju na prvi pogled. I on se njoj dopao. Drugog dana se Menelaj izvinio svojim gostima jer je zbog neodloživog posla morao da ode na Krit. Poželeo im je prijatan boravak, a Heleni rekao da im u svemu ugodi. Za to što je Helena muževljeve reči shvatila poprilično široko, kriva je boginja Afrodita. Razbuktala je u Heleni takvu ljubav prema Parisu da je zaboravila na svog muža, kćer i otadžbinu i s Parisom krišom otplovila u Troju.

Prema tome, Helena je s Parisom otišla dobrovoljno. Druga verzija tvrdi da ju je Paris na to prisilio, čak i nasilno odveo. Nije poznato jesu li otplovili pravo u Troju. Kako se čini, pošli su najpre na svadbeno putovanje u Egipat, zatim su neko vreme proveli u Sidonu, a u Troju došli posle nekoliko godina. Bilo kako bilo, Helena je nestala iz Sparte, a s njom i kraljeva riznica.

Menelaj, svakako, preko svega toga nije mogao da pređe kao da se ništa nije dogodilo. Otišao je u Mikenu svom bratu Agamemnonu i zamolio ga za pomoć. Agamemnon ga je savetovao da s itačkim kraljem Odisejem pođe u Troju i zamoli trojanskog kralja Prijama da vrati Helenu. Ako Prijam ne bude voljan da ispravi Parisov čin, neka mu zapreti ratom. Prijam je odbio Menelajevu molbu i Agamemnon je sa pretnje prešao na delo. Zamolio je za pomoć sve ahejske kraljeve koji su nekada Menelaju obećali da će mu, kao Heleninom mužu, u svemu pomoći. Tu su pomoć obećali i ostali ahejski vladari. Svi su se odazvali lično ili su poslali svoje sinove, i doveli vojsku svako prema svojim mogućnostima. Pod Agamemnonovim vođstvom krenula je najzad protiv Troje vojska od sto hiljada Ahejaca.

Tako je zbog Helene i Parisa planuo dugotrajan i krvav trojanski rat koji se završio uništenjem Troje i pogibijom najboljih ahejskih junaka. Helena je ubrzo zažalila zbog svog čina koji je i njenoj staroj i njenoj novoj otadžbini doneo tolike patnje. Kraj Prijam joj, doduše, nikada ništa nije prebacio, ali je ona znala da je cela Troja mrzi kao povod ratu i svaka žena koja je u ratu izgubila muža ili sina dala joj je to na znanje svojim pogledom. Uz sve to, od ljubavi prema Parisu brzo se otreznila. Bio je lep i pazio je na svoj izgled, ali ni po čemu drugom nije mogao da se uporedi sa njenim prvim mužem. Njena osećanja prema Parisu u toku rata su izbledela i na kraju se pretvorila u prezir. U borbi je često znao da se ponaša kao kukavica, a muškarac koji se ne ponaša onako kako mu dolikuje, u očima žena vrlo brzo gubi svako dostojanstvo.

Paris je u ratu postigao i neke uspehe, ali nijedan svojom hrabrošću. Čak je ubio i najvećeh ahejskog junaka Ahila, ali ne u ravnopravnoj borbi, nego izdajničkom strelom, odapetom s trojanskih bedema, koju je usmerio bog Apolon. I sam je poginuo na sličan način. Kad je šetao bedemima, pogodila ga je otrovna strela ahejskog strelca Filokteta i zadala mu smrtnu ranu. Pateći od strahovitih bolova, Paris je napustio Troju i otišao na planinu Idu da umre napušten od svih. Njegovi drugovi pronašli su ga tamo sklupčanog u grmlju i priredili mu skroman pogreb. Helena nije prišla njegovoj lomači. U međuvremenu je našla utehu u društvu njegovog brata, mladog Dejfoba. S njim nije dugo uživala. Pri zauzimanju Troje ubio ga je u njegovim odajama kralj Menelaj.

Ponovni susret Helene i Menelaja bio je za nju neočekivano povoljan. Menelaj, naime, nikada nije poverovao da bi ona dobrovoljno otišla s Parisom, i bio je uveren da je uništenjem Troje svoju ženu oslobodio dugotrajnih patnji. Razume se da ga je Helena podržala u tom uverenju i nije skrivala bezgraničnu radost što ju je napokon oslobodio. S velikim slavljem se ukrcala na Menelajevu lađu i otplovila s njim u Spartu.

Svoj rodni kraj Helena je ugledala nakon punih sedam godina lutanja. Tik iza ostrva Lezbosa bura je raspršila Menelajeve brodove, kod rta Sunion izgubio je kormilara, pred rtom Malejom opet ga je zahvatila bura i odnela njegovu lađu čak do ušća Nila. Helena se tako opet našla u Egiptu koji je upoznala na bračnom putovanju sa Parisom. Godinama je lutala s Menelajem obalama Nila, Libijom, Fenikijom i drugim zemljama, a našla se i u Sidonu. Na kraju se opet vratila u Egipat, gde je Menelaj bogatom žrtvom bogovima otkupio sretnu plovidbu u otadžbinu. Pre njihovog odlaska egipatska kraljica Polidamna dala je Heleni čudotvorni lek napravljen od pepela čarobnih biljki. Ko bi ga popio u vinu, zaboravio bi sve brige i nevolje. Dovoljna je bila jedna čaša i Helena je zaboravila svoje bračne nevolje i nesreću u Troji, a Menelaj muke koje je zbog nje pretrpeo.

U Sparti, nakon povratka, Helena je živela u sreći s Menelajem. Bili su opet vezani nepomućenom ljubavlju do kraja života, a zatim i posle smrti jer su ih bogovi oboje preneli u Elizijum, gde provode dane u večnom blaženstvu.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:35 am

Helios

(Grč. Helios, lat. Sol - sin titana Hiperiona i njegove žene Tije, bog sunca)



Kao blistavi bog sa zlatnom kosom i krunom od sunčevih zraka bio je dostojno otelotvorenje sunca. Stanovao je na istočnoj obali Okeana, u zlatnoj palati, iz koje je svakog jutra izlazio u zlatnim kolima u koja su bila upregnuta četiri krilata konja, i u njima je putovao preko nebeskog svoda. Obasjavao je zemlju zracima koji su joj darovali svetlost, toplotu i život. Uveče je na zapadu opet silazio u vode Okeana. Tamo ga je čekala zlatna lađa kojom se vraćao u svoju palatu, a sledećeg dana bi ponavljao putovanje. Helios je sve mogao da vidi i čuje i bio je bistro oko olimpskog Zevsa. Voleli su ga bogovi, ljudi, životinje i biljke. Jedino u podzemnom Hadovom carstvu nije bio dobrodošao gost. Sam mu se, međutim, uklanjao po sopstvenoj volji.

Heliosova žena bila je okeanida Perza. Na istoku je s njom imao sina Ejeta, koji je postao kralj u Kolhidi, a na zapadu kćer Kirku, moćnu čarobnicu. S Perzinom sestrom Klimenom imao je sina Faetona, poznatog po nesrećnoj vožnji nebeskim kolima, i nekoliko kćeri. Osim njih imao je još dve kćeri s nimfom Neerom. Zvale su se Faetusa i Lampetija, a čuvale su mu stada stoke na ostrvu Trinakiji, današnjoj Siciliji. Tu je bilo sedam stada krava i sedam stada jaganjaca, svako po pedeset komada. Bila su simbol trista pedeset dana i trista pedeset noći (mesečeva godina kod Grka je imala pedeset nedelja po sedam dana). Prema nekim mitovima Helios je osim Perze (pre ili posle nje) imao ženu Rodu, kćer boga mora Posejdona. Po njoj je nazvao ostrvo Rodos, koje je izvukao iz morskih dubina jer na svetu za njega ništa nije ostalo kad su bogovi delili vlast i imanja. Zbog toga su ga stanovnici Rodosa posebno poštovali, kao i svi Grci, a posle njih i Rimljani, iako kod njih kult Heliosa nikada nije imao takvo značenje kao kult sunca i bogova sunca u Egiptu ili u zemljama Bliskog istoka.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:36 am

Hera

(Grč. Hera, lat. Iuno - kći titana Kronosa i njegove žene Reje, sestra i žena najvišeg boga Zevsa)



Kad se rodila, snašla ju je ista sudbina kao i njenu stariju braću. Otac Kronos progutao ju je ne bi li se oslobodio mogućeg pobunjenika protiv svoje vlasti. Kao božansko biće Hera je i dalje živela u njegovoj utrobi sve do dana kad je braću oslobodio najmlađi među njima, Zevs, koji je izbegao sudbinu ostale Kronosove dece tako što ga je majka Reja rodila potajno i sakrila na Kritu. Kad je Zevs poveo borbu protiv Kronosa, boginja Tetija odnela je Heru na kraj sveta, čak Okeanu. Zevs ju je tamo sreo posle svoje pobede. Budući da mu se sviđala, odveo je na Olimp i s njom sklopio brak. To što je Hera bila njegova sestra nije bila prepreka braku. Brakovi krvnih srodnika među bogovima nisu bili ništa neobično. Tako je Hera postala najviša boginja i kraljica neba.

U savetu bogova Heri su pripale dužnosti zaštitnice braka. Posebno se brinula za svetost i neraskidivost bračne veze, slala muževima potomstvo i pomagala majkama pri porodu. Kao Zevsova žena bila je njegova savladarka onoliko koliko je to dozvoljavala podređenost žene u antičkim mitovima (koji tako odražavaju položaj žene u antičkom svetu). Zevs se s njom često savetovao i poveravao joj svoje misli za koje ostali bogovi nisu znali. Njenim molbama redovno je i spremno udovoljavao već zbog toga što se, kada bi joj se suprotstavio, s njim svađala, a takve su ga svađe u najmanju ruku umarale. Ali kad je bilo potrebno, energično bi joj davao na znanje koliko daleko sme da ide. Kad je, na primer, tvrdokorno progonila njegovog sina Herkula, kog je imao s ovozemaljskom ženom Alkmenom, izdalo ga je strpljenje, vezao je lancima i obesio između neba i zemlje. Inače je poštovao, iskazivao joj sve moguće počasti i zahtevao da je i ostali bogovi poštuju.

Hera je ulogu zaštitnice braka shvatala vrlo strogo i živela tako da svojom bračnom vernošću bude uzor svim boginjama i smrtnim ženama. Upravo zbog toga nikako nije mogla da podnese da njen muž neprekidno narušava svetost bračne zajednice. Zevs je, naime, bio veliki ženskaroš i nije bilo naočitije boginje koju bi on pustio na miru. Imao je brojne ljubavnice i među ovozemaljskim ženama, a s njima i brojnu decu. Kad bi Hera doznala za neku od njegovih ljubavnih pustolovina, napravila bi mu takvu scenu da se tresao Olimp, a na zemlji besnela oluja. Na kraju bi se supružnici pomirili i na Olimpu se slavila božanska gozba. Hera je Zevsu dala tri potomka: boga rata Aresa, božanskog kovača i oružara Hefesta i Hebu, boginju večne mladosti (nju je prema nekim mitovima rodila sama od sebe, slično kao Zevs Atenu). Njena kći bila je, navodno, i zaštitnica porođaja, boginja Iltija. Prema Hesiodu, imala ju je sa Zevsom, a prema nekim drugim autorima, i nju je rodila sama od sebe, a prema trećima, to je bilo samo Herino ime kao zaštitnice porođaja. Pri vršenju svoje božanske funkcije na olimpskim gozbama Hera je sedela na zlatnom prestolu pored samog Zevsa. Njeno oružje bile su magle, gromovi i oluje. Mogla je i da menja ljudsko obličje. Često se uplitala u život mitskih junaka, uporno je progonila Zevsove potomke koje je imao sa smrtnim ženama, a u trojanskom ratu bila je neprijatelj branilaca Troje.

Od biljaka posvećen joj je bio šipak, simbol plodnosti, od ptica - kukavica (u koju se, navodno, pretvorio Zevs kad je prvi put hteo da dođe kod nje), paun (čije su okrugle šare na repu bile simbol zvezdanog neba) i ždral.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:40 am

Hermes

(Grč. Hermes, lat. Mercurius - sin Zevsa i Plejade Maje, glasnik bogova i pratilac mrtvih u podzemni svet, bog trgovaca, pronalazača, hodočasnika i putnika, atleta, varalica i lopova)



Bio je najspretniji, najsnalažljiviji i najlukaviji od svih olimpskih bogova, a svoje sposobnosti je dokazao već prvog dana svog života. Rodio se ujutro (u pećini pod gorom Kilenom u Arkadiji), pre podne pobegao iz kolevke, u podne pronašao liru i naučio da na njoj svira, popodne je bogu Apolonu ukrao stado od pedeset krava (i uvukao ih za rep u pećinu kako bi za sobom ostavile suprotan trag), uveče se vratio kao da se ništa nije dogodilo, omotao se pelenama i usnuo s najnevinijim smeškom na usnama. Kada je Apolon došao da ga kazni, tako mu se spretno izvinjavao i tako drsko lagao (istog dana je naučio i da govori i da laže) pa je Apolon odlučio da ga odvede pred samog Zevsa. Podvizi njegovog najmlađeg sina su Zevsa oduševili, ali mu je reda radi zapovedio da Apolonu vrati njegovo stado. Hermesu to, nije bilo po volji i umesto odgovora počeo je da svira na liri tako lepo da je Apolon poželeo da je ima i predložio Hermesu da zadrži ukradne krave. Hermes je na to pristao, a Apolon je tom zamenom bio toliko zadovoljan da mu je dao i zlatan štap uz dobar savet: neka ode na goru Parnas i neka kod tamošnjih sveštenica nauči da vrača. Hermes ga je poslušao i tamo se savršeno pripremio za svoju buduću ulogu na Olimpu.

Na Olimp se, međutim, nije vratio tako lako. To mu je branila majka koja je bila samo niža boginja i smatrala je da je društvo bogova za njega odviše uzvišeno. Zbog toga je Hermes ostao na zemlji, čuvao stada arkadijskih stočara i kratio sebi vreme raznim izumima. Da nadoknadi liru koju je prepustio Apolonu, izumeo je pastirsku frulu, a da se ne bi zamarao dotadašnjim načinom paljenja vatre, izumeo je kresivo. Posle toga i brojeve, mere i pismo. Najzad mu je život na zemlji omrznuo pa je zamolio majku da ga pusti na Olimp. Bolje je živeti među bogovima u palatama, okružen izobiljem, nego u mraku pećine, u siromašnoj Arkadiji. Kad je Maja napomenula da ga bogovi možda neće primiti među sebe, Hermes je izjavio da će u tom slučaju skupiti grupu razbojnika i postati im vođa. Taj je argument zvučao Maji uverljivo i nije joj ostalo drugo nego da mu dozvoli da ide na Olimp.

Bogovi su ga primili iznad očekivanja srdačno. O njegovim podvizima već su dosta čuli, a osim toga bio je sin samog Zevsa. Na Olimpu je odmah dobio visoku dužnost. Zevs ga je imenovao svojim glasnikom. Sličnu funkciju je, doduše, imala i boginja duge Irida, ali ju je Hermes brzo nadmašio. Dok je Irida samo oglašavala Zevsove zapovesti, on ih je sprovodio u delo. Uskoro je proširio svoju klijentelu i na ostale bogove i postao ne samo njihov glasnik nego i savetnik. Najradije je, svakako, radio za Zevsa, koji mu je poveravao posebno osetljive i zamršene slučajeve. Hermes ih je uvek pouzdano i uspešno izvršavao. Spasio je, na primer, Zevsovog sina Dionisa, kog je orhomenski kralj Atamant hteo da ubije u nastupu ludila. Ubio je stookog pastira Arga, koji je po zapovesti ljubomorne Here čuvao Zevsovu ljubavnicu Iju. Oslobodio je boga rata Aresa iz gvozdene bačve, u koju su ga zatvorili giganti Aloadi, i doveo na Olimp boga Hefesta. Pomogao je i brojnim junacima: Perseju u borbi s Gorgonom Meduzom, Herkulu u vreme njegove službe kod mikenskog kralja Euristeja, Orfeju u odvažnom poduhvatu, silasku u podzemni svet i povratku na zemlju, Odiseju u njegovim dugotrajnim lutanjima na povratku iz osvojene Troje kući u Itaku. Po Zevsovoj zapovesti vratio je u život mladog Pelopa, kad ga je ubio njegov otac Tantal.

Kao što je pružao pomoć junacima, pružao ju je i običnim smrtnicima kada su ga za to molili. Pastirima je čuvao blago, vodio je i štitio putnike, davao snagu borcima i brzinu trkačima, pomagao trgovcima u sticanju dobitka, i uopste svim ambicioznim ljudima na putu do uspeha. Jedini od bogova nije se ustezao da pomaže varalicama i zločincima, naravno pod uslovom da su svoj posao obavljali lukavo i pametno. Glupi i lenji ljudi nisu imali šta da očekuju od Hermesa. Jedino su se takvi na njega i žalili.

Zbog mnoštva zadataka koje je morao da obavlja i zbog neprekidne zauzetosti Hermes kao da nije imao vremena da se oženi. To svakako ne znači da nije ostavio potomke. S lepom Polimelom, iz pratnje boginje Artemide, imao je sina Eudora, koji je u trojanskom ratu bio jedan od vođa Ahilovih Mirmidonaca; s nimfom Karmentom imao je sina Euandra, koji je napustio rodnu Arkadiju, iselio se u Italiju i nastanio na rimskom brežuljku Palatinu. S Hersom, kćerkom prvog atinskog kralja Kekropa, imao je sina Kefala, a s Afroditom, boginjom lepote i ljubavi, sina Hermafrodita. Prema nekim autorima njegov sin je bio i korintski kralj Sizif, a prema drugima Silen, Satir i Pan. Od ostalih njegovih sinova poznati su Autolik, proslavljena varalica i zločinac, i Dafnis, osnivač novog pesničkog žanra, pastirskih pesama.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:42 am

Ikar

(Grč. Ikaros, lat. Icarus - sin atinskog umetnika i izumitelja Dedala, žrtva prvog čovekovog leta)



Ikar se ubraja među najpoznatije junake grčkih mitova. Tok njegovog leta i udes kojim se završio opšte su poznati. Njegov otac Dedal sagradio je kritskom kralju Minosu građevinu Lavirint za neman Minotaura. Kralj Minos zabranio je nakon toga Dedalu da napusti Krit, kako ne bi izdao tajnu građevine, ili negde drugde sagradio sličnu. Kad Dedal nije mogao da pobegne s Krita morem, odlučio je da pobegne nebom. Od ptičjeg perja konstruisao je krila za sebe i sina i poleteo s njim sa Krita. Ali Ikar nije poslušao Dedalovo naređenje da ne leti suviše visoko. Iza ostrva Parosa Ikar je uzleteo do takve visine da je Sunce rastopilo vosak kojim je perje njegovih krila bilo zalepljeno, survao se u more i udavio. More u kome je mladić izgubio život nazvano je po njemu Ikarskim. Tako se zvalo za vreme Homera, a tako se zove i danas.

Nema sumnje da je Ikar poginuo svojom krivicom, ali da li je stvarno krivica uzdići se u visine do kojih se niko pre nije uzdigao? Čovečanstvo je na to pitanje odgovorilo jednoznačno. U našoj svesti Ikarov pad nije ostao kao simbol sloma i krivice, nego simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da postigne ono o čemu su drugi samo sanjali.

Astronomi su Ikarovim imenom nazvali mali asteroid koji svakih devetnaest godina prolazi blizu Zemlje. Verovatnost da će taj Ikar pasti na Zemlju manja je od jedan prema milijardu.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:43 am

Meduza

(Grč. Medusa, lat. Medusa - jedna od triju Gorgona, nakaznih kćeri morskog boga Forkija i njegove žene Kete)



Za razliku od svojih sestara, bila je smrtna, ali inače im je po svemu bila slična, svojim iscerenim licem, prignječenim nosom, nakaznim životinjskim zubima, metalnim krilima i zmijama otrovnicama umesto kose. Ugledavši je, čovek bi se od groze jednostavno skamenio. Prema nekim izvorima, Meduza je nekada bila prelepa i imala puno prosaca. Najlepše na njoj bila je njena bujna, talasasta kosa. Međutim, kada je u Ateninom hramu obeščastio Posejdon, da bi je kaznila, Atena je njenu kosu pretvorila u zmije.

Ubio ju je junak Persej kada joj se približio nošen krilatim sandalama i pod čarobnom kacigom koja ga je štitila od Meduzinog pogleda. Napao ju je s visine, pri čemu ju je u svom štitu posmatrao kao u ogledalu, i čarobnim zakrivljenim mačem odrubio joj glavu. Iz tela umiruće Meduze izašli su div Hrisaor i krilati konj Pegaz. Iz krvi koja je kapala iz torbe u kojoj je Persej odneo njenu glavu izlegle su se zmije otrovnice. Persej je tri puta iskoristio Meduzinu glavu kao strahovito oružje kojim je svoje protivnike pretvorio u kamen: prvi put kad ga je uvredio div Atlas, drugi put kada ga je napao odbijeni prosac njegove žene Andromede, Finej i treći put kad se osvetio serifskom kralju Polidektu za nasilje prema njegovoj majci Danaji. Nakon toga predao je Meduzinu glavu boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.

Osim Hrisaora i Pegaza ostavila je, prema nekim antičkim autorima, još jednog potomka: s bogom Hefestom imala je, navodno, čudovišnog diva Kaka.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:45 am

Minotaur

(Grč Minotauros, lat. Minotaurus - čudovište iz knososkog Lavirinta, s ljudskim telom i glavom bika)



Njegova majka je bila Pasifaja, žena kritskog kralja Minosa, a otac sveti beli bik u koga se Pasifaja zaljubila u Minosovom odsustvu. Da bi ga sakrio, Minos je dao da se sagradi Lavirint, koji je podigao slavni atinski graditelj i umetnik Dedal, i tu zatvorio Minotaura. Minos je u Lavirint bacao mladiće i devojke iz Atine, koje je svakih devet godina na Krit morao da šalje atinski kralj Egej jer je na Atenskim igrama ubio Minosovog sina Androgeja. Od tog danka u krvi Atinu je oslobodio Egejev sin Tezej, koji se dobrovoljno javio među žrtvovane mladiće, i uz pomoć Minosove kćeri Arijadne u teškoj borbi ubio Minotaura.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:45 am

Muze

(Grč. Musai, lat. Musae - kćeri najvišeg boga Zevsa i boginje pamćenja Mnemosine, boginje umetnosti)



Bilo ih je devet, a pojedine su umetnosti raspodelile ovako: Kaliopa je bila muza epskog, Euterpa lirskog, a Erata ljubavnog pesništva, Talija komedije, Melpomena tragedije, Terpsihora plesa, Klija istorije, Uranija astronomije, Polihimnija himničkog i horskog pevanja. Njihov broj, kao i podela njihovih funkcija, posledica su srazmerno dugog razvoja. Najstariji autori nisu ih tačno razlikovali. Nekad govore samo o sedam muza, pa o tri ili četiri, a često samo o Muzi uopšteno. Izuzetno, među njima su se isticale i druge muze, na primer Meleta ("Brižnost"), Mnema ("Pamćenje") i Aeda ("Pevanje"). Platon im je dodao i desetu, pesnikinju Sapfu sa ostrva Lezbos, ali to je bila samo počast pridata prvoj poznatoj pesnikinji u istoriji grčke i svetske poezije (iz 7.-6.v. p.n.e.). Muze, dakle, nisu bile zaštitnice svih umetničkih vrsta, ali su bile zaštitnice dvaju područja nauke. Grci su, naime, a nakon njih i Rimljani, astronomiju i istoriju ubrajali među umetnosti, dok su vajarstvo i slikarstvo označavali u širem smislu rečju "tékhne", umećem, tj. rukotvornom ili proizvodnom delatnošću (za rad Fidijin ili Apelov nisu imali drugog izraza osim onoga koji su upotrebljavali za rad kovača). Iako su pojedini umetnici poštovali pre svega muze svoje struke, iskazivali su poštovanje i prema "svih devet", a uz njih su ih poštovali i ostali ljudi. Bez dela umetnika, koji su bili štićenici muza, život baš ne bi bio nešto posebno vredan.

Grci i Rimljani prikazivali su muze kao lepe žene, ravne i najlepšim boginjama. Pripisivali su im sklonost pevanju i plesu, čime su uveseljavale i bogove i same sebe. Voditelj muza bio je bog Apolon. Živele su na Olimpu, ali su se rado zadržavale i kod izvora Hipokrene na šumovitom Helikonu (u Beotiji), ili kod Kastalijskog izvora na Parnasu (u Fokidi). Prema ljudima su bile ljubazne i susretljive, naročito prema svojim miljenicima pesnicima, dramatičarima, pevačima i glumcima. Za nanesenu uvredu i one su se, svakako, svetile. Tako su na primer oduzele glas, sluh i vid tračkom pevaču Tamiru jer se hvalisao da ih je pobedio u nekom takmičenju. Uživale su zaštitu svih bogova, uz izuzetak boga Aresa. Zevs je tako usmrtio tračkog kralja Pireneja kad je hteo da ih nasiljem natera da mu služe. "Srećan na svetu je onaj koga muze vole", kaze se u tzv. Homerskim himnama.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:47 am

Narcis

(Grč. Narkissos, lat. Narcissus - sin rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope)



Bio je to vrlo lep i bojažljiv mladić, koji je najviše voleo samotna lutanja šumama. Zbog toga što je izbegavao društvo svojih drugova i drugarica nimfe su ga smatrale samoljubivim i uobraženim. Njihov podsmeh još ga je više utvrdio u uverenju da je usamljenom čoveku najlepše, pa je svojim ponašanjem izazvao njihovo otvoreno neprijateljstvo. Odlučile su da mu se osvete. Pogodna prilika im se pružila kad je Narcis prezreo ljubav nimfe Eho, koja je zbog toga umrla od tuge, pa je od nje ostao samo glas. Nimfe su zatražile od boginje Afrodite da kazni Narcisa jer on, navodno, prezire njene darove. Afrodita je na to navela Narcisa da se zaljubi u samog sebe, tačnije u svoju sliku koju je ugledao na mirnoj površini šumskog jezera. Prema jednoj verziji, tako se dugo nadvijao nad jezerom, diveći se sebi, dok nije u njega pao i utopio se. Prema drugoj, umro je od te isprazne i uzaludne ljubavi.

Kad su nimfe doznale za Narcisovu smrt, sažalile su se nad njime pa su pošle da ga traže kako bi ga dostojno pokopale. Međutim, njegovo telo nisu našle: pretvorilo se u mirisni cvet sa šest žuto-belih latica, kako tvrdi Ovidije u Metamorfozama.

Cvet u koji se pretvorio Narcis do dana današnjeg nosi njegovo ime. U starovekovnoj Sparti narcis je bio omiljeni ornament, a u drugim grčkim pokrajinama cvet smrti. Jezero u kom se Narcis utopio nalazilo se na obroncima Helikona, u blizini Tespije. Njegovo ime je ušlo i u naučnu terminologiju, kao oznaka patološkog samoljublja, zagledanosti u sebe, "narcizma".

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:48 am

Nikta

(Grč. Nyks, lat. Nox - kći prvobitnog Haosa, boginja noći i otelotvorenje noći)



U mit je pre svega ušla po svojim potomcima. S bogom večne tame Erebom rodila je Etera, večito svetlo, i vedri dan Hemeru, a posle je na svet bogova i ljudi donela manje ugodna bića. Kad je titan Kron osakatio svog oca Urana i oteo mu vlast, Nikta je, obuzeta srdžbom, sama od sebe rodila boga smrti Tanatosa, kere, boginje nasilne smrti, Eridu, boginju svađe, Apatu, boginju obmane, boga sna i snova Hipnosa, Nemezu, boginju odmazde, i druge. Prema nekim predanjima, njene kćeri su bile i boginje osvete Erinije i Hesperide, čuvarice Herinog drveta sa zlatnim jabukama. Ljudima je Nikta bila više sklona nego njeni potomci: smirivala je uzburkane strasti, donosila spokojstvo, a bodrila je i podsticala misao. O Nikti je inače poznato da je s olimpskim bogovima učestvovala u borbi protiv pobunjenih Giganata.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:48 am

Nimfe

(Boginje voda, šuma i gora Grka i Rimljana, slične našim vilama)



Kćeri su različitih roditelja, često i nepoznatih, a u hijerarhiji bogova zauzimale su niže mesto, mnoge čak nisu bile ni besmrtne. Gotovo bez izuzetka bile su lepotice. Živele su bezbrižno provodeći dane u pesmi, igri i zabavi. Najdrazi pratioci bili su im sileni, satiri i panovi, od viših bogova posebno Apolon, Hermes i Dionis, a od boginja Artemida. Mnoge nimfe su imale potomke s bogovima, ali i sa smrtnim ljudima. Ljudima su bile sklone i rado s njima dolazile u susret. Lepi mladi ljudi učinili bi ponekad najbolje što su mogli kad bi im se sklonili s puta. U svojoj čeznji za ljubavlju nimfe su neretko prouzrokovale njihovu smrt ili nesreću: tako, na primer, smrt Hile u Miziji, Hermafrodita u Halikarnasu, i drugih. Nimfa je bilo toliko da se u starom veku nije našao pesnik koji bi ih sve znao po imenu. Naučnici novog veka su uspeli da razluče nešto više od pet stotina. Prema poreklu i mestu gde su živele dele se na tri grupe: najade ili nimfe voda, drijade ili šumske nimfe i oreade ili nimfe gora.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:49 am

Pan

(Grč. Pan, lat. Pan - sin nimfe Driope i boga Hermesa, ili nimfe Enide i Zevsa, bog šuma, lovaca i pastira).



Rodio se s kozjim nogama, rogat i bradat, pa je i njegovu majku obuzeo takav strah (koji se i danas po njemu naziva "paničnim") da je pobegla i napustila ga. Ali Hermes je prihvatio malog Pana i odneo ga na Olimp. Bogovi su se toliko smejali Panovom izgledu da je pobegao s Olimpa obuzet stidom i sakrio se u arkadijskom šumama. Tu je i odrastao napušten od svih, a tu je najviše i boravio. Bavio se napasanjem stoke i sviranjem na fruli. Njegovo najmilije društvo bili su satiri, a najdraže drugarice nimfe. Često se pridruživao i veselom društvu boga vina Dionisa. Od bogova je najviše voleo Apolona. Upravo je Pan upoznao Apolona s umećem vračanja, iako je znao da će njegov učenik utemeljiti suparničko proročište u Delfima, zbog čega će trpeti njegovo proročište u Arkadiji.

Pan je prvobitno živeo u šumama Arkadije, zatim su ga ljudi sretali po celom grčkom svetu, a najzad i u rimskom, gde se izjednačio sa starim bogom Faunom. U najstarije doba bio je samo zaštitnik šuma i pastira, a posle je postao zaštitnik čitave prirode. Poštovali su ga posebno na selu.

O Panu se sačuvalo mnogo priča, najviše o njegovim neuspelim ljubavnim pustolovinama. Zaljubio se u nimfu Pitiju, ali se ona od straha pred njim pretvorila u omoriku. Borio se za naklonost prelepe nimfe Siringe, ali je ona radije skočila u vodu i pretvorila se u trsku kako bi se spasila od njegove nasrtljivosti (od te trske Pan je sebi napravio sviralu koju je po njoj nazvao siringa). Uspeha je jedino imao kod nimfe Eho, koja ga je po gorama pratila kao jeka. S njim nije mogla da progovori ni reči jer ju je jednom prilikom boginja Hera kaznila tako da ne sme ni sa kim prva da progovori, čime ju je toliko izmučila da je od Eho ostao samo glas. Inače, o Panu je kolala i priča vezana za njegovo nadmetanje u sviranju s bogom Apolonom na gori Tmolu. Razume se da je Pan u tom nadmetanju izgubio, jer sa svojom sviralom nije mogao da pobedi Apolonovu zlatnu liru. To nadmetanje ušlo je u mit o po nečemu drugom: dok je ono trajalo kralj Mida dobio je magareće uši.

Ljudima je Pan bio posebno sklon, a najviše je voleo pastire kojima je pomagao u čuvanju stada. No na jedno su morali da obrate posebnu pažnju: da mu ne smetaju dok spava. Kad bi ga neko iznenada probudio, skočio bi na neobazrivog napasnika i tako ga preplašio da bi čoveka obuzeo "panični strah". Događalo se da strahom ispuni čitave vojske. Tako je u bici kod Maratona, 490. god. p.n.e. preplašio Persijance. Zahvalni Atinjani podigli su mu svetilište u pećini na severnom obronku Akropolja. Arheolozi su tu i pronašli krajem XIX veka.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:51 am

Pandora

(Grč. Pandora. lat. Pandora - žena titana Epimeteja, koja je na svet donela zlo i patnju)





Kad je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, zatim da čitaju, pišu i računaju, ljudima je svanula zora srećnog života. Postali su razumniji i toliko moćni da su prestali da se boje bogova. To se, naravno, nije svidelo najvišem bogu Zevsu. Uništiti čovečanstvo nije mogao, kako je to najpre nameravao, pa je odlučio da na ljude pošalje zlo i bar tako im zagorča život. Naredio je bogu Hefestu da od zemlje i vode napravi predivnu devojku, a kad je Hefest to učinio, udahnuo joj je život i zamolio sve bogove da je bogato daruju.

Bogovi su bili široke ruke pa su joj osim dobrih darova dali i takve kojih su sami hteli da se reše. Zevs je devojci dao ime Pandora ("Svedajuća") i zapovedio bogu Hermesu da je sa svim tim darovima, zatvorenim u čvrstoj škrinji, odvede na svet Prometejevom bratu Epimeteju. Zevsova namera se ostvarila: Epimetej se u Pandoru zaljubio i, uprkos Prometejevim opomenama, njome se oženio.

Pandorina sudbonosna kutija nije bila dugo pod ključem. O tome kako je došlo do njenog otvaranja postoje dve verzije: prema jednoj, Pandoru je na to nagovorio Epimetej, a prema drugoj, Pandora je sama podigla poklopac i u taj čas su iz kutije izletele sve nevolje, sva zla, bolesti, muke i stradanja i razleteli se po čitavom svetu. Pandora je poklopac brzo zatvorila, ali u kutiji je ostalo još samo ono što su beda i patnja potisnuli na samo dno: nada.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:51 am

Paris

(Sin trojanskog kralja Prijama i njegove žene Hekabe, začetnik trojanskog rata)



U noći pred njegov dolazak na svet Hekaba je usnila zloslutan san: rodila je goruću baklju koja je zapalila Troju. Kralj Prijam obratio se vraču koji mu je san protumačio ovako: Hekaba će roditi sina, koji će biti uzrok pada Troje. Kao vladar oprezan i mudar Prijam je naredio da novorođenog dečaka odmah odnesu na goru Idu i ostave u šumskom žbunju. Ali dečaka je našla medvedica i othranila ga svojim mlekom, a zatim ga je prihvatio Prijamov pastir Agelaj, dao mu ime Paris i odgajao ga kao svog sina. Dečak je izrastao u lepog mladića, isticao se snagom i branio pastire od divljih životinja i razbojnika. Njegovi drugovi su ga zbog toga prozvali Aleksandar, to jest "zaštitnik ljudi". Paris nije znao ništa o svom kraljevskom poreklu, živeo je zadovoljno i ne sluteći šta mu sudbina sprema.

Jednog dana Paris je napasao stado na obroncima Ide i kao obično tražio nimfu Enonu, koja mu se odavno sviđala. Iznenada se pred njim pojavio bog Hermes s tri boginje: Zevsovom ženom Herom, boginjom rata Atenom i boginjom ljubavi Afroditom. Prišao je Parisu i dao mu zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "Najlepšoj!". Po odluci najvišeg boga Zevsa jabuku neka da onoj boginji koju smatra najlepšom. Tu jabuku je, naime, boginja svađe Erida bacila pred Heru, Atenu i Afroditu da se osveti što nije bila pozvana na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide. Čim je Hera pogledala natpis, posegnula je za jabukom. Jednako su u taj čas postupile i Atena i Afrodita. Svaka se smatrala najlepšom i jasno je to dala na znanje drugim dvema. Oko toga je izbila svađa i boginje su se obratile Zevsu da presudi u sporu. Zevs za to baš nije imao puno volje. Nije trebalo da bude sveznajući da bi shvatio da će, ako jabuku da jednoj, dobiti druge dve kao protivnike. Zbog toga je odlučio da se u isti mah reši i boginja i nesrećne jabuke razdora. Pozvao je svog glasnika Hermesa, dao mu jabuku i naredio da boginje odvede na goru Idu u blizini Troje. Tamo, kažu, živi pastir koji je nepristrasan jer ne poznaje složenost cele stvari pa jedini može da donese pravednu presudu.

Tako je Parisu pripala čast da bude sudija u sporu među boginjama i da odluči koja je od njih najlepša. Njemu do toga u stvari uopšte nije bilo stalo. Najpre je želeo da pobegne, ali mu je iz Hermesovih reči postalo jasno da je u pitanju zapovest najvišeg boga i pažljivo je pogledao boginje. Sve tri su mu izgledale podjednako lepe. Kolebajući se, prebacivao je jabuku iz ruke u ruku. Boginje su se trudile da mu pomognu: svaka je počela da hvali svoje vrline i unižava suparnice, ali time su ga samo smele. Na kraju su se u žaru uveravanja latile i takve argumentacije koju ljudski zakoni smatraju nedopuštenim uticanjem na sudiju koristoljubivim obećanjima. Hera mu je ponudila vlast nad celom Azijom, Atena slavu i pobedu u svakom ratu, a Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je odlučio da reši spor u skladu sa svojim sklonostima i u sopstvenom interesu. Čemu običnom pastiru briga oko vladanja Azijom? Čemu ratna slava, nestalna i prolazna, za kojom nikad nije težio? Ali žena! Zašto ne bi mogao imeti ženu najlepšu od svih žena? Tako je dao jabuku Afroditi.

Najlepša žena na svetu bila je, prema sudu bogova i ljudi, Helena, kći najvišeg boga Zevsa i žene spartanskog kralja Tindareja, Lede. Afrodita je baš nju i imala na umu, iako su u celom slučaju na pomolu bile komplikacije. Helena je, naime, bila udata za kralja Menelaja, Tindarejevog naslednika na spartanskom prestolu. Savladati tu prepreku svemoćnoj boginji ljubavi i lepote nije bilo teško. Paris je odmah doznao tajnu svog porekla. Budući da njegova majka Hekaba nikada nije prestala da tuguje za sinom, kralj Prijam je priredio svečane igre u čast Parisovoj uspomeni. Pobednik je trebalo da dobije najlepšeg bika iz kraljevskog stada koje se napasalo na obroncima Ide. Igrom slučaja, tog su bika izabrali iz Parisovog stada, a Paris ga je od svih najviše voleo. Zato je odlučio da ga sam povede u grad i ostane na igrama da vidi kome će bik pripasti. Kad je video takmičare, palo mu je na um da bi i sam mogao da učestvuje. Ako pobedi ponovo će dobiti svog najdražeg bika. Tako se prijavio za nadmetanje i, zahvaljujući svojoj snazi i spretnosti, pobedio sve učesnike, pa čak i favorita, Prijamovog najstarijeg sina Hektora.

Pobedu nepoznatog pastira kraljevi sinovi su smatrali sramotom i izazvali svađu kako bi ga ubili. Paris je umakao pred njihovim mačevima i potražio zaštitu na povećem tlu Zevsovog žrtvenika. Tu ga je ugledala Prijamova kći Kasandra i kao čarobnica odmah pogodila ko se nalazi pred njom. Prijam i Hekaba silno su se obradovali izgubljenom sinu i s velikim slavljem ga uveli u kraljevsku palatu. Uzalud je Kasandra opominjala da će Paris biti kriv za propast Troje. Njenim rečima niko nije pridavao važnosti.

Paris se brzo snašao u novim okolnostima i gotovo sasvim zaboravio susret s boginjama. Ali boginje nisu zaboravile njega: Hera i Atena, uvređene u svojoj ženskoj taštini, počele su da smišljaju osvetu, a Afrodita se spremala da izvrši svoje obećanje. Probudila je u Parisu čežnju za ženom i nametnula mu misao da otplovi u Spartu, legendarnu po hrabrosti muškaraca i lepoti žena. U pratnji svog druga Eneje Paris se uskoro pojavio u palatio spartanskog kralja Menelaja. Kralj ih je primio prijateljski, kako i dolikuje uglednim gostima iz slavne i moćne Troje, a kad im je predstavio svoju ženu Helenu, Paris se u nju zaljubio na prvi pogled. Drugog dana, nakon svečane gozbe, Menelaj se izvinio da zbog neodložne porodične stvari mora da otputuje na Krit i rekao svojoj ženi da gostima u svemu izađe u susret. Ako je Helena te reči razumela doslovno, kriva je boginja Afrodita: probudila je u njoj takvu ljubav prema Parisu da je Helena zaboravila i muža i kćer Hermionu i svoju domovinu, i s njim krišom otplovila u Troju. Kako je to s Parisom i Helenom zaista bilo, ne zna se tačno, verovatno se nikada neće ni znati. Prema jednoj verziji, Helena je otišla u Troju dobrovoljno, a prema drugoj, koju je revnosno širio kralj Menelaj, Paris je Helenu jednostavno oteo. Uz to je opljačkao kraljevsku riznicu Sparte. Bilo kako bilo, Paris je počinio zločin protiv svetog zakona gostoprimstva, uvredivši spartanskog kralja i bacivši ljagu na njegovu čast. Razume se, to nije moglo da prođe nekažnjeno.

Kad je kralj Menelaj, vrativši se s Krita, shvatio šta se desilo u njegovoj palati, otišao je u Mikenu, gde je vladao njegov brat Agamemnon, da se s njim posavetuje. Razmotrili su situaciju i odlučili da Menelaj s itačkim Odisejem, koji je bio vešt pregovarač, pođe u Troju i zamoli kralja Prijama da mu Paris vrati ženu. Ako Paris na to ne pristane, a Prijam u tome podrži Parisa, neka im zapreti ratom. Paris je bio spreman da vrati riznicu, ali o Heleni nije hteo ni da razgovara. Kralj Prijam se priklonio mišljenju svog sina. Kad je izjavio da će Helena ostati u Troji, bio mu je objavljen rat.

Agamemnon nije trojanskom kralju objavio rat samo u svoje ime već kao vrhovni zapovednik udruženih snaga svih ahejskih kraljeva čiju je pomoć sebi osigurao. Sa sto hiljada vojnika i 1186 lađa isplovio je iz luke Aulide prema trojanskim obalama, uspeo da se iskrca i u snažnom naletu je napao grad. Ali Trojanci, kojima je zapovedao Prijamov najstariji sin Hektor, odbranili su svoje bedeme. Agamemnon je nakon toga naredio se podigne utvrđeni tabor i počeo da opseda Troju. Rat se protegao na deset dugih godina, ispunjenih napadima Ahejaca na grad i ispadima Trojanaca iz grada na otvoreno polje, gde su se sukobljavali s Ahejcima. Borba je stalno ostajala nerešena: nije bilo ni poraženog ni pobednika. Jedini ishod bio je ogroman broj poginulih.

U ratu je učestvovao i Paris. Pokazalo se, međutim, da nije bio muškarac koji zna da zadobije poštovanje drugova i uvažavanje svojih neprijatelja. Katkad se borio u prvim redovima, katkad gađao iz luka sa sigurne udaljenosti, ali je i luk većinom ostavljao da miruje, iako je bio odličan strelac. Dok su se drugi borili za njega, on je sa svojom lepo ženom prekraćivao vreme u odajama. Hektor ga zbog toga nije voleo, a trojanski narod i vojska su ga mrzeli. Da su mu i oprostili što je dao povod ratu, ostao bi im mrzak zbog svoje ravnodušnosti za sudbinu grada, kao što im je bio mrzak Tanatos, bog smrti.

Na velik i hrabar čin Paris se odlučio tek u desetoj godini rata. Opšta iscrpljenost zbog neprekidnih borbi doveli su ahejsku vojsku, baš kao i narod iza bedema Troje, do zaključka koji je dopro i do ušiju njihovih vođa: ako vladari imaju nešto jedni protiv drugih, neka to reše među sobom i ne izlažu više narod patnjama. Budući da je narod tako mislio na obe strane, vođama nije preostalo drugo nego da se povinuju narodnoj volji. Tako je pre idućeg sukoba, kad su se bojni redovi već našli na dosegu strela, Paris istupio iz prvog bojnog reda i pozvao Ahejce da izaberu ratnika koji će s njim izaći na dvoboj na život i smrt, pa da dvoboj odlučio o ishodu rata. Izazovu se odazvao spartanski kralj Menelaj, kako mu je nalagala ljudska i vojnička čast, a trojanske i ahejske vođe sporazumeli su se ovako: pobedi li Paris, zadržaće Helenu, a Ahejci će se povući i otići kući, ako pobedi Menelaj, dobiće Helenu, a Trojanci će ostati u svom gradu. Od tog trenutka trebalo je da nastupi primirje koje će se završiti trajnim mirom. Svestan svoje odgovornosti za ishod rata, i na radost svih svojih drugova, Paris se hrabro suprotstavio Menelaju. Ali čim je Menelaj podigao svoje koplje, Paris se pokolebao. Zaboravio je i izazov i svoju odgovornost, pobegao među zadnje redove boraca i tamo se u strahu sakrio. Hektor je pošao po njega, izvukao ga iz pozadine i prisilio na borbu. Iako je Paris na kraju ipak prihvatio borbu i uložio u nju sve svoje snage, ubrzo je ustuknuo pred Menelajem. Bio bi u tom dvoboju i poginuo da se nije spasio čudom: kad ga je Menelaj gotovo već probo kopljem, boginja Afrodita zastrla je Parisa oblakom i neopaženo ga odnela s bojišta - pravo u odaje lepe Helene.

Nije bilo mesta sumnji: Paris je dvoboj izgubio, ali Helenu ipak nije vratio Menelaju. Štaviše, nije mu je vratio ni kada mu je trojanski saveznik Pandar narušio svečano sklopljeno primirje. Tako su Trojanci morali da nastave rat uprkos svetom ugovoru, što po njih nije moglo da se dobro završi. Prema tome, Paris nije bio samo začetnik rata, već i krivac za uništenje Troje.

Sam u ratu nije poginuo kao njegovi roditelji i braća. Pred smrt je izveo podvig kojim je stekao slavu: ubio je Ahila, najvećeg junaka među Ahejcima, ali u tome sam nije imao nikakve zasluge: gađao je Ahila sa sigurnog mesta na visokom bedemu, i to po nagovoru boga Apolona koji je, da bi se osvetio što ga je Ahil uvredio, usmerio let Parisove strele u Ahilovu petu koju nije pokrivao oklop. Nedugo nakon toga smrtonosna strela pogodila je i Parisa: otrovanom strelom ranio ga je ahejski lukonoša Filoktet i ona mu je nanela smrtonosnu ranu. U mukama je istrčao iz Troje i potražio utočište na Idi. Tamo je, napušten, napokon umro. Kad su njegovi nekadašnji drugovi pronašli njegovo telo, priredili su mu skroman pogreb. Helena nije tražila Parisa. Utehu je našla u postelji njegovog brata Dejfoba. Ali zato ga je tražila nimfa Enona, njegova prva ljubav, i od tuge za njim bacila se na lomaču na kojoj je gorelo njegovo telo, da zajedno s njim ode u carstvo sena.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:52 am

Pegaz

(Grč. Pegasos, lat. Pegasus - krilati konj koji je izleteo iz tela Gorgone Meduze kad joj je junak Persej odrubio glavu)



Leteo je brzinom vetra, a živeo je na visokim gorama, na Parnasu u Fokidi i na Helikonu u Beotiji. U helenskom gaju, posvećenom muzama, jednom prilikom se spotaknuo i na tom mestu je nastao izvor Hipokrena. Kad je Pegaz bio žedan, spuštao se s oblaka na izvor Pirenu na Akrokorintu. Tamo ga je uhvatio junak Belerofont da uz njegovu pomoć ubije neman Himeru koja je živela u Likiji, u dubokoj guduri pristupačnoj jedino iz vazduha. Nakon Himerine smrti Pegaz je ostao u Belerofontovoj službi. Kad je Belerofont odlučio da na njemu uzleti na Olimp, Zevs ga je kaznio za tu drskost, poslavši na Pegaza besnilo, tako da Belerofont nije više mogao da se na njemu održi, pa je pao na zemlju i poludeo.

Pegazovim ocem se smatra bog mora Posejdon, kao stvoritelj konja.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:53 am

Penelopa

(Grč. Penelope lat. Penelopa - kći akaranskog kralja lkarija i njegove žene Peribeje, žena itačkog kralja Odiseja)



Do danas živi u svesti čovečanstva kao svetao primjer bračne ljubavi i vernosti. U Grčkoj je bila podjednako poznata i zbog svoje domišljatosti. Za Odiseja se udala iz ljubavi. Njen otac dao joj je od svog kraljevstva u miraz ltaku i susedna ostrva. Nije joj bilo suđeno da s Odisejem živi srećno i zadovoljno. Nedugo pošto im se radio sin Telemah, Odisej je morao u trojanski rat. Taj se rat otegao deset godina, a zatim je potrajalo još deset godina dok se, nakon mnogih nevolja i patnji, nije vratio kući. Čitavo to vreme Penelopa je čvrsto verovala da će se Odisej uspešno vratiti, i u toj veri nije je pokolebalo ni to što su joj mnogi donosili pouzdane vesti o njegovoj smrti.

Budući da se Odisej dugo nije vraćao, počeli su da je saleću prosci iz bliže i dalje okoline. Nijedan se nije pomirio s njenim upornim odbijanjem da se uda. Iskušenje da dobiju njenu ruku, a s njom i Odisejevo kraljevstvo, bilo je suviše veliko. Zbog toga su prosci ostajali u njenoj blizini i neprekidno je nagovarali na brak. S vremenom skupilo ih se stotinu i osam. Koliko god su im misli i naravi bile različite, u jednom su svi bili složni: neće se razići dok Penelopa ne odabere za muža jednog od njih.

Penelopa je hrabro odolevala svim nagovaranjima i obećanjima prosaca trudeći se, pre svega, da dobije na vremenu. Na njihovo uporno navaljivanje napokon je izjavila da će se udati kad završi sa tkanjem pogrebnog ruha za starog Odisejevog oca Laerta. Prosci su na to pristali i Penelopa se dala na tkanje. Što je danju tkala, noću je parala. Tako ih je obmanjivala pune tri godine, a tada su prosci otkrili tajnu jer ju je odala jedna od sluškinja. Provalili su u njenu odaju i zatekli je kako para. Morala je da dovrši ruho. Tako su porasli izgledi prosaca u skoro venčanje, a svakom od njih Penelopa je pružala podjednake nade ne bi li ih međusobno zavadila.

Duge sate čekanja prosci su prekraćivali na ugodan način: svakog dana dolazili bi u Odisejevu palatu, naređivali da se kolju birana grla stoke, kockali se, a kad bi im igra dosadila, sedali bi za sto, jeli i pili, pa pevali, zabavljali se plešući i vodili bučne razgovore. Penelopa je zbog takvog njihovog ponašanja mnogo propatila, a još vise mladi Telemah. Budući da nije imao dovoljno snage da ih otera, sazvao je skupštinu na kojoj je trebalo doneti odluku da se prosci raziđu. Prosci su rasterali skupštinu, a najbahatiji među njima čak su izjavili da će Odiseja, ako se vrati, ubiti sopstvenim rukama. Na kraju su se sporazumeli da će ubiti i Telemaha i tako se osloboditi zakonitog naslednika Odisejevog prestola.

Telemah i Penelopa bili su čvrsto uvereni da je Odisej živ, pa je uz pomoć boginje Atene Telemah pošao da traži oca. Od spartanskog kralja Menelaja saznao je da Odisej živi na ostrvu nimfe Kalipse, gde ga je bio bacio gnev boga Posejdona, i da mu Kalipsa sprečava povratak. Međutim Menelajeve vesti bile su već pomalo zastarele. U to vreme Kalipsa je, po naredbi bogova, već pustila Odiseja i on se vraćao u otadžbinu. Nedugo posle toga, Telemah se sastao s ocem na ltaci u kolibi očeva pastira Eumeja. Kad je Odisej doznao šta se dešava u njegovoj kući, napravio je plan kako da tamo napravi red i kazni prosce. Plan je bio delo lukavstva, hrabrosti i snage. S Telemahom i Eumejem Odisej je krenuo u svoju palatu u kojoj ga niko nije prepoznao jer ga je boginja Atena, radi njegove sigumosti, pretvorila u starca, prosjaka. Pod izgovorom da prosi milostinju Odisej je sve prosce dobro promotrio, i to izbliza. Milostinje, doduše, nije dobio nego samo udarce i uvrede. U isti mah uverio se u vernost i plemenitost svoje žene. Penelopa se zauzela za njega jer u svojoj kući nije dozvoljavala da vređaju prosjaka i naredila je služavki Eurikleji da mu pripremi ležaj i opere noge kao svakom dobrodošlom gostu. Eurikleja, stara dadilja, prepoznala je Odiseja po ožiljku na nozi. On joj je naredio da ćuti i tako je, neprepoznat od ostalih, pa i od same Penelope, prvi put nakon dvadeset godina proveo noć u svojoj kući.

Odisej se vratio u poslednji čas. Penelopa je već iscrpla sva sredstva kojima bi odložila svoje odluke i za idući dan je proscima obećala konačan ispit. Naredila je da se donese Odisejev teški luk i u zemlju pobode dvanaest sekira u jednom nizu. Ko strelom prostreli drške svih sekira, taj će joj biti muž.

Prosci su puni nade i s divljenjem gledali teški luk i dali ga Telemahu da ga zapne. Kad mu to nije pošlo za rukom, pokušali su sami, ali sve je bilo uzalud. Zato su odlučili da se okrepe jelom i pićem i pošli u gostinsku dvoranu. U taj čas pojavio se Odisej i zamolio da mu dopuste da i on pokuša da zategne luk. Svi su ga ismejali, ali su mu to, na Penelopin nagovor, na kraju dozvolili. Odisej se latio luka, bez teškoće ga zapeo, stavio strelu na tetivu i ona je pri prvom pokušaju proletela kroz drške svih dvanaest sekira. Zatim je proscima priredio novo iznenađenje: zbacio je sa sebe prosjačke prnje, stao pred njih u svom obličju, naciljao na najrazmetljivijeg od prosaca i jednom ga strelom usmrtio. Posle prvog pao je i drugi, pa treći. Preneraženi prosci ustuknuli su, pa skočili i poleteli prema zidovima na kojima je bilo njihovo oružje, ali Odisej je prethodno naredio da se ono ukloni. Za odbranu su proscima ostali samo kratki mačevi i delovi nameštaja, a izdajnički Odisejev rob Melentej doneo im je kasnije koplja i lukove. Ali ni to im nije puno koristilo. Posle krvave borbe svi do jednog su podlegli Odiseju. Nije se spasio ni jedan jedini. Pobednički Odisej pozvao je Penelopu: na njegovo veliko iznenadenje ona ga je pozdravila hladno. Tokom njegovog dugog odsustva u njoj je raslo nepoverenje prema muskarcima. Pa ni sad nije htela da poveruje da je pred njom njen muz, iako mu je boginja Atena vratila njegov raniji lik. Kad je zatim Odisej zatražio da mu pripremi ležaj, naredila je da se kraljevska postelja pripremi u velikoj dvorani. Odisej se začudio: ta postelja ne može da se prenese jer ima noge od korena rnasline koju je on ostavio u zemlji kad je gradio palatu. Tek tada je Penelopa poverovala da je pred njom Odisej. Tajna bračne postelje bila je poznata samo njima. Penelopa je primila Odiseja kako dolikuje ženi da dočeka muža. U srcu joj je bila samo jedna želja: da ih više nikad ne rastavi rat ili nesrećna sudbina.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:54 am

Persefona

(Grč. Persephone, Persephoneia, lat. Proserpina - kći Zevsa i boginje Demetre, žena Hada, boga podzemnog sveta)



U podzemnom carstvu imala je isti položaj kao i Zevsova žena Hera na svetlom Olimpu. Bila je Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog sveta. Ljubomorno je pazila da nijedan od umrlih ne pobegne iz njenog kraljevstva i da svaki smrtnik na vreme dospe u njega. Bila je neumoljiva kao i sam Had. Nije volela ni ljude ni bogove, a kako su simpatije ili antipatije obično uzajamne, ni bogovi ni ljudi nisu nju voleli.

Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Pre toga je bila susretljiva i mila. Živela je u društvu nimfa na nisejskim livadama, provodila vreme u igri i pesmi, brala cveće i zabavljala se sličnim devojačkim zabavama. Kad je jednom prilikom u šetnji ubrala narcis, cvet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog Had. Savladao ju je u tren oka i doslovce s njom propao u zemlju. Uspela je još samo da krikne u očajanju, ali njena majka Demetra, koja je odmah dotrčala, nije od nje našla ni traga. Deset dana je lutala nesrećna majka bez jela i pića, uzalud tražeći Persefonu na zemlji. Na kraju joj je svevideći kralj Helios otkrio šta se dogodilo. Demetra je zatim otišla na Olimp i obasula Zevsa prekorima: bez njegovog znanja Had ipak ne bi počinio takvu podlost. Zato neka se odmah pobrine da joj se kćer vrati. Zevs je poslao glasnika Hermesa u podzemni svet da prenese Demetrin zahtev. Ali bilo je već kasno: Had se u međuvremenu oženio Persefonom i dao joj da pojede jezgro nara, simbola braka, a kad je neko nešto u podzemlju pojeo, nije više mogao da se vrati na gornji svet. Nakon dugih pregovora Zevs je postigao kompromisno rešenje: Demetra je pristala na to da Persefona trećinu godine živi u podzemnom svetu, a Had se složio da ona ostatak godine boravi na gornjem svetu i živi sa svojom majkom. Tako je i bilo.

Od tada Persefona s proleća dolazi na zemlju, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje rastinju snagu plodnosti pa je cela priroda pozdravlja zelenilom i cvećem. Kad se potkraj jeseni Persefona vraća u carstvo mrtvih, cela priroda, a s njom i Demetra, tuguje i oblači se u žalobnu odeću.

Persefona, koja je u najstarijim mitovima bila stroga i neumoljiva, s vremenom je dobila blaži lik. Često su je zvali Kora (tj. devojka, kći), a njen odnos prema majci bio je pun ljubavi. Prema mlađim mitovima, bila je prisutna kada je njena majka Demetra darovala prvo žitno zrno sinu eleuzinskog kralja, Triptolemu, i naučila ga da uzgaja žitarice. U podzemnom svetu njeno srce je ganuto jedan jedini put: kada ju je pesmom o ljubavi prema svojoj ženi Euridiki, koja je nesrećno izgubila život, rasplakao Orfej. Inače, odigrala je ulogu sporedne junakinje čudnovate zgode. U podzemlje je sišao Piritoj, kralj Lapita, i zatražio od Hada da mu prepusti Persefonu jer bi se on njom oženio. Had ga je zbog toga osudio na večitu nepomičnost (a s njim i njegovog prijatelja Tezeja koji mu je pomagao; ipak, Had je zatim dozvolio Herkulu da oslobodi Tezeja). Za razliku od tradicionalne verzije potonjih vremena Persefona je bila smatrana majkom boga Zagreja, odnosno ženom boga Jakha. Oba boga su bila izjednačena s bogom Bakhom ili Dionisom.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:55 am

Persej

(Sin najvišeg boga Zevsa i Danaje, kćeri Akrisija, kralja Arga)





Bio je jedan od retkih mitskih junaka koji nije imao nijednu lošu osobinu. Time je prednjačio čak i u odnosu na Herkula (koji je s vremena na vreme dozvoljavao da ga ponese bes, a često se i opijao) ili Ahila, koji je interese vojske stavljao ispred svojih. Persej je po lepoti bio ravan bogovima, isticao se snagom i spretnošću, bio je hrabar i u svemu uspešan.

Rodio se pod neobičnim okolnostima. Njegov deda Akrisije saznao je za proročanstvo da će poginuti od ruke svog unuka. Da bi izbegao tu sudbinu, sagradio je svojoj kćeri Danaji podzemnu odaju od kamena i bronze i u nju je zatvorio, kako bi sprečio njen dodir s ljudima. Ali Zevs ga je nadmudrio. Budući da mu se Danaja svidela, dopro je do nje kroz krov u kapima zlatne kiše. Nakon određenog vremena rodila je sina, kome je dala ime Persej. Njegovo božansko poreklo uopšte nije krila, ali uprkos tome Akrisije je odlučio da se oslobodi Perseja. Naredio je da se napravi velika škrinja, zatvorio je u nju Danaju i Perseja, lično je zakovao i uz pomoć slugu bacio u more.

Zevsovom sinu nije bilo suđeno da se udavi: talasi su odneli škrinju daleko prema ostrvu Serifu. Tamo ju je ulovio ribar Diktije, brat tamošnjeg kralja Polidekta. Doveo je Danaju i Perseja u kraljevsku palatu i Polidekt ih je lepo primio. Prelepu ženu u koju se zaljubio i najviši od bogova nijedan smrtnik neće prezreti. Danaji i njenom sinu Polidekt je pružio gostoprimstvo i okružio ih brigom i pažnjom, čak i većom nego što je Danaji bilo ugodno. Time, razume se, nije stekao njenu naklonost, na kraju ga je omrzla pa nije htela ni da čuje za sina kojeg on je on želeo da mu rodi. Posle godinu dana uzaludnog zavođenja Polidekt je pokušao da je dobije silom. Ali Persej je tada već imao dovoljno snage da odbrani svoju majku.

Kralj je shvatio da mora da se oslobodi Perseja ako želi da postigne svoj cilj. Nije se usudio da protiv njega istupi otvoreno jer se bojao najvišeg boga, ali posle dugog razmišljanja pala mu je na um sjajna zamisao. Izrazio je pred Persejem sumnju u njegovo božansko poreklo i pozvao mladića da o njemu pruži dokaze nekim izuzetnim delom. Kad je Persej na to pristao, dao mu je zadatak da ubije odvratnu Gorgonu Meduzu i donese mu njenu glavu.

To je zaista bio izuzetan zadatak koji je prevazilazio ljudske snage. Prvo, bilo je poznato da se svako ko pogleda Meduzu, krilatu neman s dugim očnjacima, i zmijama umesto pramenova kose, odmah skameni, a kao drugo, niko nije znao gde Meduza sa svojim dvema sestrama zapravo živi. Tu su Perseju mogli da pomognu samo bogovi, a kako je bio hrabar (a uz to i sin njihovog vladara), odmah su mu pritekli u pomoć. Bog Hermes mu je dao zakrivljen čarobni mač, čiji udarci nikad ne promašuju cilj, a boginja Atena blistav čelični štit u kome se sve odražavalo kao u ogledalu. Tako naoružan Persej je krenuo na put.

Putovao je s jednakom sigurnošću kao i odlučnošću. Prošao je mnoga kraljevstva, upoznao mnoge narode i savladao mnoge prepreke koje ljudima na putu postavljaju razbojnici i vladari. Najzad je došao u sumornu zemlju u kojoj su živele starice Greje, sestre Gorgona, koje su znale kako se do Gorgona može stići. Greja je bilo tri, a sve tri su imale samo jedno oko i jedan zub. Kad je jedna imala to oko, druge dve su bile slepe, i ta koja je videla morala je da ih vodi. Persej je čekao trenutak kad su oko predavale jedna drugoj, kad nijedna nije videla, oduzeo im ga je i, zapretivši da ga neće vratiti, prisilio Greje da mu pokažu put do Gorgona. Taj put je vodio kroz gaj u kome su živele dobronamerne nimfe i one su Perseju dale tri korisna dara: šlem Hada, vladara podzemnog sveta, koji je čoveka činio nevidljivim, sandale s krilima, pomoću kojih je mogao da leti i čarobnu torbu koja se smanjivala i povećavala zavisno od toga šta se u nju stavljalo. Persej je obuo sandale i sa svim svojim naoružanjem poleteo prema zapadu gde je bilo ostrvo Gorgona.

Takav let je bio i u mitska vremena nešto fantastično, i već bi sam po sebi Perseju osigurao večnu slavu. Njegov opis je uzbuđivao antički svet i više od onoga što je usledilo. Persej je ugledao Gorgone sa velike visine. Sve tri ležale su na trbuhu, pokrivene svojim blještavim krilima, i spavale na obali mora. Dve od njih bile su besmrtne, a samo je jedna, Meduza, bila smrtna. Ali kako je prepoznati među ostalima? Persej je podigao svoj sjajni štit gledajući u njega kao u ogledalo. Nije smeo da pogleda pravo u njih jer bi se svako, čim bi se prema njemu okrenule licem, pretvorio u kamen. Dok je razmišljao koju da napadne, kraj njega se pojavio bog Hermes i pokazao na krajnju koja je ležala najbliže moru.

Morao je da iskoristi trenutak kada su Gorgone spavale. Zmije na Meduzinoj glavi su osetila približavanje neprijatelja i počele da sikću. Ali Persej se nije uplašio ni kad su se uskomešale i probudile Meduzu. Pre nego što je stigla da otvori oči, sevnuo je njegov mač i jednim udarcem joj je odrubio glavu. Munjevitom brzinom je bacio Meduzinu glavu u čarobnu torbu i uzleteo u visine. Iz Meduzinog tela šiknuo je mlaz crne krvi, a iz nje su izronili div Hrisaor i krilati konj Pegaz. U tom trenutku su za Persejem poletele i dve besmrtne Gorgone da osvete smrt svoje sestre, ali nisu ga stigle jer je nevidljiv, sa Hadovim šlemom na glavi, nestao iznad prostranog mora prema istoku gde je ležalo ostrvo Serif.

Krilate sandale nisu mogle da dovedu Perseja na cilj, posebno bez odmora. Stigao je do severozapadne obale Afrike, gde je živeo titan Atlas. Zbog pobune protiv bogova bio je osuđen da večno nosi nebeski svod. Atlas je bio nepoverljiv prema strancima jer je znao za proročanstvo da će jednom doći Zevsov sin koji će mu doneti nesreću. Kad mu se Persej predstavio kao Zevsov sin i pobednik nad Meduzom, Atlas ga je umesto pozdrava okrivio da laže i oterao ga pogrdnim rečima. Persej nije dozvolio da ga vređa, skrenuvši pogled izvadio je iz torbe Meduzinu glavu kao dokaz svoje pobede. Atlas se, čim je ugledao, pretvorio u kamenu goru. Tako okamenjen leži široko protegnut između Maroka i Tunisa sve do dana današnjeg.

Kada se Persej odmorio, obuo je sandale i nastavio put. U užarenom vazduhu severne Afrike torba je propustila krv koja je tekla iz Meduzine glave. Čim su njene teške kapi dotakle zemlju, izlegle su se iz njih zmije otrovnice, koje su se vremenom toliko namnožile da su u celoj zemlji uništile život i pretvorile je u pešćanu pustinju. Ali kad se to dogodilo, Persej je već bio daleko, na samom kraju tada poznatog sveta - u Etiopiji.

U toj zemlji je vladao kralj Kefej i Persej je odlučio da ga poseti. Kad je leteo iznad obale na kojoj se nalazila kraljevska palata, ugledao je neverovatan prizor: na steni kraj mora bila je prikovana prelepa devojka. Persej je doleteo do nje, saznao da se zove Andromeda i da je kći kralja Kefeja i njegove žene, kraljice Kasiopeje. Prikovana je da bi svojim životom otkupila otadžbinu od morske nemani koju je u zemlju njenog oca poslao bog mora Posejdon da se osveti jer je njena majka svojom hvalisavošću uvredila morske nimfe. Tek što je to rekla, iz mora je izronila ogromna neman. Devojka je kriknula tražeći pogledom oca i majku, i oni su užasnuti dotrčali da se od nje oproste. U tom trenutku Persej je potegao svoj čarobni zakrivljani mač i uzviknuo da će je spasiti ako devojku dobije za ženu. Roditelji i devojka su na to radosno pristali iako su sumnjali da će uspeti. Persej je uzleteo i okomio se na neman, slično kao na Meduzu. Nakon teške borbe smrtno ju je ranio, a kada se neman dovukla do obale ne bi li na izmaku snage rastrgla Andromedu, Persej ju je dokrajčio.

Tako se Persejeva poseta kralju Kefeju završila svadbenom svečanošću. Veselje je vladalo ne samo u palati nego i u celoj oslobođenoj zemlji. Kad je gozba bila na vrhuncu, odjeknuli su kroz dvoranu koraci naoružanih muškaraca i kroz otvorena vrata upao je odred vojnika koje je vodio bivši Andromedin verenik Finej. Oštro se okomio na Perseja, nazvao ga kradljivcem neveste i pozvao kralja da mu preda Andromedu. Kefej je stao na Persejevu stranu: mladi junak nije ukrao devojku, nego ju je stekao u borbi kad se Finej nje već bio odrekao. Finej nije bio voljan da razmenjuje argumente već je na Perseja bacio koplje, ali ga je ono promašilo i zabilo se u zid. Persej ga je iščupao i bacio na Fineja, ali je ovaj odskočio u stranu pa je koplje pogodilo jednog njegovog pratioca. U dvorani se razbuktala nemilosrdna borba. Finej je bio nadmoćan jer je bio naoružan, a svatovi su na svečanost došli nenaoružani. U najkritičnijem času Persej je pozvao prijatelje da okrenu pogled i izvukao iz torbe Meduzinu glavu. Naoružani ljudi počeli su jedan za drugim da se pretvaraju u stene. Na kraju se i Finej pretvorio u kameni kip.

Nakon svadbe Persej se s Andromedom zaputio na Serif, gde je stigao u pravom trenutku. Polidekt je već čekao vojnike da mu dovedu Danaju kad napusti Zevsov hram u kojem je pred njim potražila utočište. Ali umesto Danaje na vratima se pojavio njen sin. Kralj nije verovao svojim očima. Bio je uveren da je Persej poginuo u borbi s Gorgonama. Kad mu je mladi junak rekao da je po njegovoj zapovesti ubio Meduzu, Polidekt je prasnuo u smeh i nazvao ga hvalisavcem i lažljivcem. "Kad ne veruješ, kralju, eto dokaza!" uzviknuo je Persej i iz torbe izvukao Meduzinu glavu. Polidekt ju je pogledao i pretvorio se u kamen.

Budući da Persej nije težio vladavini nad Serifom, prepustio ju je Polidektovom bratu Diktiju i vratio se s majkom i ženom u rodni Arg. Njegov deda Akrisije je pred njim pobegao bojeći se ispunjenja starog proročanstva i tako je Persej preuzeo vlast. Šlem koji ga je činio nevidljivim vratio je Hadu, krilate sandale Hermesu, a čarobnu torbu nimfama. Meduzinu glavu poklonio je boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop.

Persej je u Argu dugo vladao, srećno i u miru. Kad se Akrisije uverio da mu od Dajaninog sina ne preti opasnost, vratio se u Arg. Ali nije uspeo da umakne sudbini. Na svečanim sportskim igrama, Persejev disk, koji je mladi junak bacio svom snagom, promenio je smer, udario Akrisija u glavu i na mestu ga usmrtio. U dubokoj tuzi zbog smrti svog dede, Persej je odlučio da napusti Arg, ustupivši ga svom prijatelju Megapentu, koji je zauzvrat njemu prepustio Tirint. U njegovoj blizini Persej je sagradio gradove Mideju i Mikenu, čije ruševine i danas vladaju dolinama Arga.

Persej i Andromeda su se posle smrti pretvorili voljom bogova u sjajna sazvežđa, koja se mogu videti golim okom. Alkej, njihov najstariji sin, postao je kralj u Tirintu i otac kraljaj Amfitriona. Njihovi sinovi Elektrion i Stenel postali su kraljevi u Mikeni. Hrabri muškarci su bili i njihovi sinovi Mestor i Elije, a i njihov zet Perijer, za kojeg su udali svoju kćer Gorgofonu. Podjednako hrabar je bio i njen drugi muž Ebal, a najslavniji unuk Perseja i Andromede bio je Herkul.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:59 am

Plejade

(Grč. Pleiades. lat. Pleiades ili Vergiliae - kćeri titana Atlasa i okeanide Pleone)



Bilo ih je sedam: Maja, Meropa, Elektra, Tajgeta, Alkiona, Kelena i Steropa. Kad su njihove posestrime Hijade umrle od tuge za svojim mrtvim bratom Hijantom, oduzele su sebi život od žalosti, i najviši bog Zevs ih je pretvorio u sazvežđe.

U mitovima su značajnu ulogu imale prve tri: Maja je postala majka boga Hermesa, Meropa žena korintskog kralja Sizifa, a Elektra majka kralja Dardana, praoca Ila, osnivača Troje. Prema mlađim verzijama mitova, Tajgeta je postala majka Lakedemona, prvog spartanskog kralja. Jedna od njih je na nebu teško vidljiva, a druga se vidi tek povremeno: to su Meropa, koja se stidi što se udala za smrtnika, i Elektra, koja je nakon pada Troje raspustila kosu i luta nebom kao kometa.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 8:59 am

Posejdon

(Grč. Poseidon, lat. Neptun - sin titana Krona i njegove žene Reje, bog mora)



Bio je jedan od trojice najmoćnijih grčkih bogova i vrhovni vladar velikog morskog carstva, kao što je njegov stariji brat Had bio vladar podzemnog sveta, a mlađi brat Zevs neba i zemlje. Svi morski bogovi su mu bili podređeni, bio je gospodar svih morskih životinja, odlučivao je o svemu što se događalo na moru i u moru. Svojim je trozupcem mogao da ukroti i talase najveće siline i najneobuzdanije ćudi. Kad bi svojim trozupcem udario o zemlju, izazvao bi potres. Bio je žestoke i silovite, ali i nestalne ćudi, kao i bića kojima je vladao. Zato nije čudno što su ga se najviše bojali, a zbog toga i najviše poštovali pomorci i žitelji primorskih krajeva celog grčkog sveta.

Svoju veliku vlast i moć Posejdon je dobio po naslednom pravu i kockom. Kad se rodio, njegov otac Kron ga je progutao kako bi sprečio mogućnost da ga neko od njegovih potomaka svrgne s vlasti. Stigla ga je, dakle, ista sudbina kao i njegovu braću, osim najmlađeg Zevsa, kojeg je njegova majka tajno rodila i sakrila na Kritu. Kao božansko biće i dalje je sa svojom braćom i sestrama živeo u Kronovoj utrobi. Iz te tamnice oslobodio ga je Zevs kad se digao na Krona. Posejdon se odmah pridružio svom bratu i zajedno s Hadom i ostalim saveznicima pomogao mu da Krona svrgne s prestola. Nakon pobede Zevs se sporazumeo s braćom da će vlast podeliti kockom. Posejdonu je pripalo more. Bio je, dakle, kako je posle znao da istakne u sporovima, "jednak u pravu" s najvišim bogom Zevsom, a kako vlast nad morem nije dobio po Zevsovoj milosti, nije smatrao da mora da mu se obaveže na poslušnost. To što ga je ipak slušao činio je dobrovoljno i uglavnom zbog toga što je poštovao njegovu moć.

Posejdonovo sedište bila je prelepa podmorska palata u Ajgeji (na zapadnoj obali Eubeje, ili na severnoj obali Ahaje). Odatle je na svojim morskim kolima, koja su vukli zlatogrivi konji, odlazio na Olimp, u bilo koji kraj svog carstva ili njegove okoline. Vozio se morskom pučinom, a ne ispod površine, talasi su se pred njim sami razmicali i povlačili. Obično su ga pratili morski bogovi i drugi stanovnici mora. Kuda god bi išao, izlazile su iz svojih skrovišta i morske nemani, znajući da će mu, možda, zatrebati. Njima se služio uglavnom kao sredstvom osvete. Jednu je neman tako poslao protiv Troje, kad mu je kralj Laomedont odbio da isplati obećanu nagradu za pomoć pri gradnji trojanskih bedema, drugu je poslao u zemlju kralja Kefeja jer je njegova žena svojom hvalisavošću uvredila morske nimfe. (Prva od te dve nemana trebalo je da usmrti Laomedontovu kćer Hesionu, druga Kefejevu kćer Andromedu.) Posejdon se, inače, svetio i lično. Svojim je trozupcem razrušio trojanske bedeme, i to čak dva puta (drugi put ne baš temeljno, jer ih je 1871. godine, prilično dobro očuvane otkrio nemački arheolog H. Schliemann). Lično je i progonio itačkog kralja Odiseja, koji mu je na povratku iz osvojene Troje oslepio sina Polifema. Deset godina onemogućavao mu je povratak na Itaku, sve dok Zevs nije iskoristio njegovu nepažnju i okončao Odisejeve patnje.

Dok je Posejdon u svom carstvu uživao vrhovni autoritet, s ostalim bogovima nije uvek prolazio dobro. Imao je s njima sporove i obično im podlegao. S Atenom je došao u sukob zbog vladavine nad Atikom, s Heliosom zbog Korinta, s Dionisom zbog Naksa, s Apolonom zbog Delfa, s Herom zbog Arga, a sa Zevsom zbog ostrva Egine. Ostalim bogovima redovno je polazilo za rukom da ga nekako prevare ili prisile da se povuče. Jednom se zgodom čak pobunio i protiv Zevsa i pridobio na svoju stranu i ostale bogove. Uz pomoć Here i Atene svezao ga je, ali ga s prestola ipak nije svrgnuo. Zevsove pozive u pomoć čula je morska boginja Tetida i poslala na Olimp strašnog storukog Posejdonovog sina Brijareja. Čim ga je Posejdon ugledao, bacio se na njega i ispustio konopac tako da se Zevs bez napora oslobodio. Inače, Posejdon je bio sasvim ugodan drug ostalih bogova, a činio je dragocene usluge i ljudima. Stvorio je, na primer, konja i naučio ljude kako da ga ukrote i upregnu da im služi. Zemlji je podario vlagu i tako omogućio rast bilju. Tesaliju je spasio od potopa jer je svojim trozupcem probio reci Penej put do mora. Posebno zahvalni su mu bili Rimljani. Iako je u trojanskom ratu pomagao Ahejce, spasio je trojanskog vođu Eneju, koji se nakon pada Troje nastanio u Italiji i utemeljio grad iz kog se razvio Rim.

Posejdonova žena je bila Amfitrita, kći morskog boga Nereja, a njegov najmiliji sin morski bog Triton. Imao je mnoštvo drugih potomaka i, kako je to u mitovima običaj, ne samo sa svojom zakonitom ženom. S nimfom Toosom imao je jednookog sina Polifema, s Nimfom Libijom sidonskog kralja Agenora, s nimfom Naidom morskog boga Proteja, s boginjom zemlje Gejom diva Anteja, i druge. Njegovim sinom su mnogi autori smatrali i atinskog junaka Tezeja, kojeg je imao s Etrom, ženom atinskog kralja Egeja.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 9:00 am

Prometej

(Grč. Prometheus, lat. Prometheus - sin titana Japeta i boginje Temide ili okeanide Klimene)



Na pozornicu sveta mitova Prometej stupa u doba kad je Zevs ustao protiv titana Krona da bi uspostavio nov poredak. Titani su branili staru, Kronovu vlast, ali Prometej je stao na Zevsovu stranu: iako je i sam bio titan, težio je za novim i pravednijim uređenjem sveta. Pomogao je Zevsu savetom i neposrednim učestvovanjem u borbama, a nagovarao je i boginju zemlje Geju da se prikloni Zevsu. Kad je nakon desetogodišnje teške borbe, i uz njegovu pomoć, Zevs pobedio, Prometeju se nije odužio po zasluzi. Njemu to, međutim nije smetalo. Napustio je Zevsa čim je najviši bog energičnom i krutom rukom odlučio da uništi bespomoćni ljudski rod. Prometej je voleo ljude, a uz to je i saosećao sa slabijima: odlučio je da spase čovečanstvo po svaku cenu, pa čak i ako time okrene protiv sebe gnev najvišeg boga.

Da bi se spasli, bilo je potrebno da ljudi i sami na tome porade i da, uz to, budu sposobni da pomognu sebi samima. Prometej im je zbog toga ulio nadu i obdario ih snagom. Sa svetog ognjišta na Olimpu (prema drugoj verziji, iz peći boga Hefesta na gori Moshilu, na ostrvu Lemnosu) ukrao je vatru i doneo na dar ljudima. Ovladavši tim elementom, ljudi su počeli da žive razumnim životom. Spoznali su da je vatra ne samo gospodar već i dobar sluga. Postali su nezavisni od ćudi vremena, pripremali bolju hranu i jačali telesno i duševno. Ali to nije bilo sve. Prometej je naučio ljude da pomoću vatre kuju gvožđe i izrađuju alate, naučio ih zanatima, a i računanju, pisanju i čitanju. Ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, kako bi njegovu snagu mogli da iskoriste pri obrađivanju polja. Upregnuo je konje u kola i primorao ih da slušaju čoveka, a sagradio je i prvu lađu. Najzad, upoznao je ljude s lekovima i odao im tajnu lečenja bolesnih. Ukratko, uputio ih kako da žive srećno kad su već ugledali svetlost ovog sveta.

Prometej je tako zaista postao pravi "stvoritelj čoveka", barem u tom smislu što ga je uzdigao iz prvobitnog prirodnog stanja stvorivši od njega razumno biće. To je, međutim, bilo više no što je Zevs mogao da podnese: za usluge koje je učinio ljudima osudio je Prometeja na okrutnu kaznu. Naredio je svojim slugama Snazi i Moći da ga savladaju i odvedu na kraj sveta. Tamo je bog Hefest morao da ga prikuje uz visoku stenu.

Prometej je bio savladan, ali ne i poražen. Nije očajavao jer je znao da kruta Zevsova vladavina neće potrajati večno, a kako je od majke nasledio dar proricanja, znao je i to kako će i kada Zevs pasti, te i to da tome na vreme može da doskoči. Kad je Zevs čuo za proročanstvo, odmah mu je poslao boga Hermesa da istraži stvar. Ali Prometej nije hteo da pregovara ni sa Zevsom ni sa njegovim glasnikom: "Ukratko mrzim vas, bogovi, sve do jednog. Svoje muke ne nameravam da menjam za robovsku službu tiraninu". Kad je Hermes doneo Zevsu Prometejev odgovor, naviši bog je posegnuo za munjom i stenu s okovanim Prometejem srušio u bezdane dubine Tartara.

Tim padom završio se samo prvi deo Prometejeve tragedije. Zevs ga u večitu tamu nije bacio da bi ga tako ubio i oslobodio muka, nego da slomi njegov ponos. Kad mu to nije pošlo za rukom, naredio je da ga opet izvedu na svetlo kako bi bio izložen novim mukama.

Mnogo godina je Prometej morao da visi prikovan za stenu na vrhu Kavkaza. Leti je trpeo žegu, a zimi su mu udove kočili strašni mrazevi. To nije bilo sve: svakog jutra doletao je, po Zevsovoj zapovesti, ogromni orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi preko noći ponovo izrastao. Ali ni te muke nisu slomile Prometeja. Ostao je ponosan kao i pre, a za pomoć koju je pružio ljudima nije zažalio.

U međuvremenu na svetu se mnogo toga promenilo. Zevs je svoju moć toliko učvrstio da je više ništa nije moglo srušiti, i njegova vladavina postala je blaža. Nije više bio sumnjičav i osvetoljubiv tiranin, pomilovao je titane i pustio ih iz tamnice. Postao je čak milostiv i prema ljudima i za odgovarajuće žrtve, koje su mu prinosili, štitio njihov poredak. Ništa ga više nije uznemiravalo osim tajne za koju je znao jedino Prometej. Zbog toga je njemu ponovo poslao boga Hermesa i ponudio mu da će ga pomilovati u zamenu za njegovu tajnu. Prometej je to odbio. Zevs je zatim dozvolio njegovoj porodici i prijateljima, pre svega njegovoj ženi Hesioni i sinu Deukalionu da ga posete. Oni su mu potvrdili da se Zevs promenio, da njegova vladavina više nije onakva kakva je nekad bila i da su bogovi i ljudi njom zadovoljni. Prometej je to bio spreman da prihvati jer kakav je smisao ustrajati u prkosu kad su razlozi za to nestali. Ipak, jedno nikako nije hteo da učini - da moli i dobije milost.

Dugo se Prometej nadao da će mu pomoći ljudi zbog kojih je toliko trpeo. Iz njihovih ruku bi primio slobodu, I tako je pod njegovu stenu jednog dana zaista došao čovek: junak Herkul. Čim je ugledao orla koji je leteo na svoju svakodnevnu gozbu, oborio ga je strelom. Zatim je uzeo svoju tešku batinu i razbio njome Prometejeve okove. Na kraju je iz stene izbio i klin uz koji je Prometej bio prikovan. U tom se času pojavio Zevsov glasnik Hermes: obećao je Prometeju da će mu Zevs podariti slobodu ako mu oda onu davnu tajnu njegovog spasenja. Prometej je odgovorio: "Neka Zevs ne stupa u brak s Tetidom za kojom čezne jer će njen sin nadmašiti svog oca. Neka je uda za smrtnika i njen sin tada neće ugroziti nijednog od bogova!"

I tako je Prometej napokon dobio slobodu. Postigao ju je uz pomoć čoveka i prkosnim strpljenjem kojim je podnosio svoje patnje. Pomirio se sa Zevsom, a pritom nije ništa izgubio od svog ponosa, niti je izneverio ijedan od sebi postavljenih ciljeva. Njegova pobeda se završila time da ga je Zevs primio na Olimp među bogove.

Da bi se ipak ispunila Zevsova zakletva da će Prometej zauvek ostati prikovan uz stenu, morao je da nosi prsten sačinjen od svojih okova, u koji je bio ugrađen deo kavkaske stene. U čast Prometeju ljudi su počeli da nose prstenje s kamenom, a nose ga i danas, iako su poreklo tog običaja odavno zaboravili.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 9:02 am

Sizif

(Grč. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove žene Enarete, osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)



O njegovom životu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti. Nije, doduše bio pandan vavilonskom junaku Gilgamešu koji je čeznuo za besmrtnošću, ali ipak - nije hteo da umre. Imao je za to i razlog više jer je njegova smrt trebalo da bude kazna zato što je video najvišeg boga Zevsa u trenutku kad je rečnom bogu Azopu krao kćer Eginu i što o tome nije ćutao. Kad je po njega došao crni bog smrti Tanatos, spretno mu je izmakao iz ruku, vezao ga i zatvorio u gvozdenu bačvu (prema drugoj verziji - u podrum). To je imalo dalekosežne posledice: ljudi su prestali da umiru i da prinose bogovima žrtve, što je bilo razumljivo - prestali su da ih se boje. Time je u samim temeljima bio uzdrman poredak na kom je počivala postojanost bogova. Zbog toga je Zevs poslao na svet boga rata Aresa da oslobodi Tanatosa. Tanatos je na to zgrabio Sizifovu dušu i odmah je odneo u podzemni svet.

Sizif je znao da se snađe u svakoj prilici i na sve je mislio unapred. Unapred je naložio svojoj ženi Meropi da, u slučaju njegove smrti, ne prinese bogovima žrtvu. Vladar podzemnog sveta Had i njegova žena uzalud su čekali darove koji su im po pravilu pripadali, pa kad ih nisu dočekali, naredili su da Sizif bude doveden pred njih. Sizif im je predložio da će sve urediti samo neka ga nakratko puste nazad na svet. Otići će svojoj ženi, ozbiljno je podsetiti na njene dužnosti, jer njihovo neizvršavanje vređa bogove. Sizifova rečitost postigla je cilj. Had se dao nagovoriti, a Sizif je izgubio i poslednje ostatke strahopoštovanja pred božanskom mudrošću i vidovitošću. Vratio se kući u Korint i nastavio da uživa u životu kako je najbolje znao i umeo. Rasrđen, Had je ponovo za njim poslao Tanatosa. Bog smrti pričekao je dok je, za vreme jedne pijanke, vino oslabilo Sizifovu moć rasuđivanja, pa mu je nemilosrdno ugrabio dušu. Ovaj put Sizif nije više izašao iz podzemnog sveta.

Budući da je pretila opasnost da bi Sizif moga da posluži ljudima kao primer kako se izvlači korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, Had ga je primerno kaznio: da neprekidno valja ogroman kamen na visok breg. Kamen mu na vrhu uvek izmakne iz ruku i čitav posao Sizif mora da započne iznova. To je ne samo težak i besmislen, nego i zaglupljujući posao. Svest da mu pritom neće pomoći nikakvo lukavstvo mučila je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
gorillaz
Admin
avatar

Broj poruka : 429
Godina : 30
Localisation : Uzice
Datum upisa : 26.12.2006

PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   Pet Jan 19, 2007 9:04 am

Tantal

Grč. Tantalos, lat. Tantalus - sin Zevsa i okeanide Plute (ili kraljice Omfale), kralj Sipila u Lidiji.



Dugo je uživao u sreći kojoj se jedan smrtnik uopšte može i ponadati. Njegov otac ga je od svih svojih ovozemaljskih sinova najviše voleo, okružio ga je bogatstvom i blagostanjem, otklonio od njega sve nesreće i brige, lično ga, i u društvu s ostalim bogovima, posećivao i pozivao na Olimp da prisustvuje gozbama i sastancima bogova. Zevsova naklonost udarila je Tantalu u glavu. Počeo je da se smatra ne samo nadčovekom već i bogom jednakim Zevsu. To što je sa stola bogova odnosio hranu koja je osiguravala večni život i večnu mladost, i razdavao je prijateljima, Zevs mu je oprostio. Iz ljubavi prema njemu oprostio mu je i to što je izdavao tajne sa savetovanja bogova, za koje ljudi nije trebalo da znaju. Zevs ga nije kaznio čak ni kada je bahato odbio njegov predlog da mu ispuni svaku želju: "Šta je meni potrebno od bogova", rekao je. "Usud koji mi je odredila sudbina bolji je od usuda bogova!" Čim je Tantal prekoračio granicu i počeo da laže bogove, Zevsa je napustilo strpljenje. Prvi put to se dogodilo kad se Tantal pred bogom Hermesom lažno zakleo da u svojoj palati ne krije zlatnog psa kojeg mu je doveo miletski kralj Pandarej. (Taj pas bio je čuvar koze Amalteje, koja je svojim mlekom dojila Zevsa, ali ga je Pandarej ukrao. Kada se uplašio da će ga bogovi kod njega naći, dao je psa Tantalu. Prema drugoj verziji, psa je ukrao sam Tantal.) Ipak, ni sada ga Zevs nije kaznio, već mu je samo zapretio. Ali drugi put svoju pretnju je ispunio.

Tantal je dirnuo u nešto na šta su bogovi izuzetno osetljivi: doveo je u sumnju njihovo sveznanje. Namerio je da iskuša to svojstvo bogova. To bi, po svoj prilici, još i ostalo bez posledica da ispit koji je u tu svrhu zamislio nije bio tako grozan. Ubio je svog sina Pelopa, rasekao ga na komade i ukusno priređenog ponudio bogovima kao jelo na gozbi. Bogovi su, naravno, taj ispit položili i jelo ni su ni dotakli. Jedino je boginja Demetra pojela komadić ramena, i to samo zbog toga to je bila pometena i skrhana bolom zbog otmice svoje kćeri Persefone, koju je bio oteo bog Had i odneo u svoj podzemni svet. Ogorčeni i uvređeni, bogovi su ustali sa stola, raskomadanog Pelopa stavili u kotao i nad vatrom spojili delove njegovog tela, a bog Hermes ga je po Zevsovoj zapovesti oživeo. Komad ramena koji je pojela Demetra nadoknaio je bog Hefest verno prilagođenim komadom slonovače. Zevs je zatim izrekao svoju presudu: Tantal će biti bačen u carstvo tame boga podzemnog sveta Hada. Tamo će biti mučen najtežim mukama: stajaće u bistroj vodi, ali žeđ neće moći da ugasi. Kad god se sagne da dohvati vodu i napije se, voda će mu nestati pod nogama i pojaviće se suva zemlja. Nad glavom mu će se nadvijati grane stabala sočnih pomorandži, smokava, krušaka, jabuka i gržđa, ali čim Tantal posegne rukom da ih ubere, vetar će ih podići tako da neće moći da ih dosegne. Osim žeđi i gladi, Tantala će mučiti i večiti strah. Iznad njega će biti obešen ogroman kamen koji svakog časa može da padne, što će uvećati Tantalove muke, kojih se nikada neće osloboditi.

Tako je rekao Zevs, a tako je i bilo: bahatost sama priprema svoj pad, a oholost ne može ostati nekažnjena. Iako su Zevsove reči već odavno razneli vetrovi, Tantalova muka je do danas ostala simbol najtežih patnji koje mogu snaći čoveka.

_________________
...A JurNeY IntO The DarK...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://underground.niceboard.com
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mitovi i legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
4um Uzice :: Opshti deo :: Literarna sekcija-
Skoči na: