Nauchne zanimljivosti

Zasto se kod beba mijenja boja ociju?
Bebe, tek rodjene, cesto imaju izvjesno vrijeme plave oci. Ali, zasto se kasnije boja ociju mijenja?

Zapravo tek rodjene bebe nemaju boju u svojim ocima. Njihove oci posjeduju jako malo pigmenata boje. Svjetlost koja se reflektira iz njihovih ociju sjaji u svijetlo plavoj boji.

Tek kasnije se pigmenti boje upotpunavaju u njihovim ocima, i otprilike na njihov prvi rodjen oni su dobili konacnu boju ociju - smedju, zelenu, "stvarnu" plavu ili itd.

Pigmenti boje u ocima djeluju slicno kao naocale sa tamnim staklima: Oni nas stite od sunca. Stoga su bebe jos jako osjetljive na svijetlost i ne bi smjele da se izlazu jakoj svijetlosti.

Za sta nam sluzi orgazam?
"Nepotrebni visak Evolucije", tako orgazam naziva profesor Stephen Jay Gould sa univeriziteta Harvard. On nije planiran od prirode, i s time je - bioloski gledano - potpuno suvisan, tvrdi on. Vecina biologa je pri tome suprotnog misljenja. Orgazam sluzi kao podsticaj za razmnozavanje, kazu oni.

Samo zbog stalne potraznje za orgazmom covjek i covjekoliki majmuni se pare. I psiholoski orgazam podrzava cilj oplodnje. Sto intenzivnije muskarac uziva, to vise i jace njegova sperma izlazi iz njegovog uda. Tako spermici brze dospijevaju do jajnika. I kod zena orgazam pospjesuje oplodnju. One trebaju malo duze vremena za isti, te ne prekida cin oplodnje prijevremeno. U suprotnom ona bi mozda prekinula koitus, i njegova sperma (plodnja) ne bi dospjela gdje treba... vec mozda negdje pored, gdje ionako cesto zavrsava. A nakon njenog orgazma ona ne ustaje odmah, vec ostaje vecinom da lezi... da uziva u dozivljenom. S time sperma muskarca ne izlazi odmah iz njene vagine... vec ostaje dovoljno vremena za prevazilazenje puta do njenih jajnika. Dodatno tome, misicne koncentracije pri orgazmu spermu usmjeravaju u pravcu jajnika. I s time se povecava uspjeh oplodnje.

Romanticari mozda to jednostavnije objasnjavaju, nesto kao: Orgazam je dobar za ljubav... obostranu. I potvrdu tome nalaze kod psihologa: Istrazivanja pokazuju da zajednicki dozivljaji orgazama emocionalno tjesnje vezu parove, da stvaraju povjerenje i zelju za ponavljanjem. Ispunjena erotika nije garancija za monogamiju - ali je njena osnova.

Dali je 40°C duplo toplije od 20°C?
Nije. Prvo moramo znati da toplina i temperatura su dvije razlicite stvari. Toplina je energija; sa temperaturom oznacavamo koliko je ta energija topline koncentrisana na jednom objektu.

Pri tome moramo jos obratitit paznju da su jedinice Fahrenheit i Celzius proizvoljno odredjene, npr. 0° Celziusa je relativna odrednica. Da bi mogli reci da na mjestu A je duplo toplije nego na mjestu B, moramo poci od jedinice apsolutne nule. A ona lezi kod nula Kelvina ili minus 273° Celziusa, tj. tu koncentrisana energija topline je ravna nuli.

Vratimo se pocetnom pitanju: 20°C identicno je 293 Kelvina. Duplo toplije je 586 Kelvina - a to je onda 313° Celziusa.

Ko je prvi precizno izracunao obim Zemlje?
Grcki matematicar i astronom Eratostenes (284-202 p.n.e.) iz Assuan-a je prvi precizno izracunao obim nase planete. Njegovi proracuni su se zasnivali na procjeni da tijelo nema sjenke kada je sunce tacno iznad njega. 21. juna uocio je da on, kao i bunar pored kojeg je stajao, nemaju sjenku kada je sunce tacno iznad njih.

Na isti dan, godinu dana kasnije, kada je boravio u Aleksandriji (800 km juznije od Assuan-a), vidio je da objekti imaju sjenku. Ustanovio je da razlika u oba ugla iznosi otprilike 50-ti dio jednog kruga - otprilike 7 stupnjeva, i iz toga je zakljucio da udaljenost izmedju Assuan-a i Aleksandrije iznosi 50-ti dio obima Zemlje.

40.000 km, koje je tada izracunao kao obim Zemlje, skoro je identicno modernom izracunu koje danas imamo, naime 40.008 km.

Sta se krije iza izreke: Svijet je mali! ?
Svi smo vec slicno dozivjeli: Odemo na godisnji odmor; more, plaza... setnja gradom. Hiljade stranih lica oko nas. S nekima od njih stupamo u razgovor i onda se zacudimo: "Hej,... pa i ja ga znam!" Drugim rijecima: Sa nama nepoznatom osobom, dijelimo poznastvo druge osobe. "Stvarno je svijet mali", tvrdimo tad.

Tako mali, da dovoljno je poznastvo sest osoba preko kojih mozemo do bilo kojeg od ostalih 6 milijardi stanovnika, ove nase planete, dostici. To tvrde US-naucnici.

Matematicari sada pokusavaju "Small-World-Hypothese" dokazati. Hipotezu, koju je prvi puta 1960-tih spomenuo psiholog sa Harvard-a: Stanley Milgram. On je podijelo 300 pisama njemu nepoznatih osoba na zapadnoj obali americkog kontinenta, koja su upucena bila osobama na istocnoj obali. Probandi su znali ime primaoca, ali su smjeli samo prijatelju ili poznaniku koji je zivio u pravcu odredista poslati to pismo. Taj prijatelj ili poznanik na istin nacin je smio postupiti. Ishod: Nakon, u prosjeku 6 stanica, 60 pisama je stiglo na odrediste.

Jedan naucni tim, okupljen oko sociologa Duncan Wats-a, pokusava preko jedne internet stranice Columbia University New York ( http://www.smallworld.sociology.columbia.edu/invitation.html ) sto vise ucesnika za jedan ekspiriment pridobiti:

Oni trebaju da pokusaju sa sto kracim eMail-lancem od jednog do 20 primaoca u cijelome svijetu dostici. Tako Watts zelis doznati, da li Milgrams-ova hipoteza stvarno funkcionise. Na zalost, tri cetvrtine posiljki ostaju ne odgovorene, jer mnogi korisnici nepozeljnu eMail odmah ponistavaju. Stoga mora stotine hiljada ucesnika biti, da bi tu teoriju mogli na globalnom nivou provjeriti.

Cak i relativno dug ljudski život traje samo oko 650.000 sati.

Prilikom rodenja dodijeli vam se oko stotinu milijardi stanica, i to je sve što cete ikada imati.

Stanice postoje u raskošno velikom rasponu velicina - nigdje toliko upadljivo kao u trenutku zaceca, kada se jedan pulsirajuci spermij suocava s jajetom koje je 85.000 puta vece od njega (što daje pravi uvid u pojam muškog osvajanja).

Dvodihalica, jedna od najnerazvijenih složenih životinja, ima 40 puta više DNK od nas.

Ako ste odrasla osoba prosjecne visine, vucete više od 2 kg mrtve kože, od cega se svaki dan oljušti nekoliko milijuna sicušnih fragmenata. Potegnete li prstom po prašnjavoj polici, crtat cete uglavnom starom kožom.

Ako prodete 100 metara kroz obicnu maglu, koja, uostalom, i nije ništa drugo nego oblak koji nema volje da leti, bit cete u kontaktu sa samo 8 kubicnih centimetara vode - što nije dovoljno ni da se pošteno napijete.

U svakom trenutku diljem globusa odvija se 1800 oluja - kojih 40.000 dnevno.

1 kg freona može zarobiti i uništiti 70.000 kilograma atmosferskog ozona.

Udaljenost od površine do središta Zemlje iznosi 6370 km, što nije veoma daleko. Kako je izracunato, kada bismo probili bunar do središta i u njega bacili ciglu, trebalo bi joj 45 minuta da stigne do dna...

Ljudsko tijelo ima 206 kostiju, ali mnoge se ponavljaju.

Amerikanci danas u krvi imaju otprilike 625 puta više olova nego njihovi zemljaci prije sto godina.

Naši pokušaji da se probijemo do središta Zemlje bili su vrlo skromni. Jedan do dva južnoafricka rudnika zlata dopiru do dubine vece od 3 km, ali vecina rudnika na Zemlji ne prostire se dublje od 400 m ispod površine. Da je planet jabuka, još joj ne bismo probili koru. Nismo tome ni blizu.

Na Zemlji ukupno ima oko 10.000 vidljivih vulkana.

Prosjecna dubina oceana je 3,86 km. Tihi je u prosjeku 300 metara dublji od Atlantskog i Indijskog oceana.

Kada bi se sva vaša DNK isplela u jednu tanku nit, bilo bi je dovoljno da se protegne od Zemlje do Mjeseca i natrag, ne jednom ili dvaput, nego opet i opet. Sve skupa, prema jednom proracunu, u vama bi moglo biti smotano cak 20 milijuna kilometara DNK.

Najdublja tocka u moru je Marijanska brazda u Tihom oceanu. Tamo, na kojih 11,3 km dubine tlak raste do skoro 12 kg po kvadratnom milimetru.

Apsolutna granica ljudske tolerancije za trajan boravak krece do oko 5500 metara, ali to ne mogu dugo podnijeti cak ni ljudi prilagodeni životu na visinama. Osim toga, iznad 5500 m cak ni najprilagodenije žene ne mogu opskrbiti fetus dovoljnom kolicinom kisika niti roditi.

Bez pomagala, najdbulje što je itko zaronio još 1995. bilo je 72 metra - podvig je izveo Talijan Umberto Pelizzari - zaronio je do te dubine, zadržao se nanosekundu i onda se munjevito vratio na površinu. Trenutni rekord u apnei bez utega drži Carlos Coste sa 102 m.

Ispostavilo se da je preko 60 posto ljudskih gena zapravo isto kao u vocnih mušica. Najmanje 90 posto na nekoj je razini srodno s onima u miševa.

60 posto površine planeta je ocean dublji od 1,6 km. Kao što je primijetio Philip Ball, bilo bi logicnije da svoj planet zovemo Voda, a ne Zemlja.

Mjesec nam izmice brzinom od oko 4 cm godišnje. U sljedece dvije milijarde godina odmaknut ce se tako daleko da nas više nece držati u ravnoteži pa cemo morati smisliti neko drugo rješenje. U meduvremenu, u Mjesecu ne bismo trebali vidjeti samo zgodan ukras.

Rendgen Arhimedovog dela

Spisi o naprednim idejama velikog nauènika Arhimeda nekoliko puta su pronalaženi i gubljeni. Sada su nauènici poèeli da koriste najmoderniju tehniku, sinhrotroni rendgendski zrak, kako bi išèitali Palimpsest ovog Sirakužanina roðenog 287. godine pre Hrista.

Arhimedov spis, koji se trenutno ispituje, star je 1.000 godina. Reè je o srednjovekovnom prepisu. Dva veka kasnije, kada je nekim novim pisarima bio potreban pergament, oni su blagom limunskom kiselinom i kamenom obrisali tekst.

Kineska zidetina: Golim okom sa Meseca se ne vidi Kineski zid. Suprotna tvrdnja jedna je od najšire rasprostranjenih urbanih zabluda koje imaju koren u nauènim èinjenicama. Pravo poreklo ovog mita nije ustanovljeno, ali poznato je da ga je prvi zabeležio amerièki putopisac i pustolov Rièard Halibarton (1900–1939), koji je još 1938. godine napisao da astronomi tvrde kako je Kineski zid "jedina graðevina podignuta ljudskom rukom koja se vidi sa Meseca". Ova èinjenica, mada sasvim neproverena, postala je sredinom XX veka toliko rasprostranjena da je ušla ne samo u novinske tekstove i televizijske kvizove veæ i u udžbenike i prestižne enciklopedije poput tadašnjih izdanja Britanike. Tako masovnoj zabludi doprinelo je verovatno to što je Kineski zid jedna od najimpozantnijih graðevina koju su ljudi ikada podigli. Meðutim, mada izuzetno dug, Zid je uglavnom širok svega nekoliko metara tako da sa velikog rastojanja nije ništa vidljiviji od izuzetno duge, ali sasvim tanke dlake. Uz to, boja samog Zida vrlo malo odudara od boje okolnog zemljišta. Prve svemirske misije najviše su doprinele da mit o vidljivosti Kineskog zida isprva bude preispitan, a u poslednjim decenijama i sasvim raskrinkan. Nedavno, po okonèanju prvog leta u svemir jednog kineskog astronauta, èak i kineska vlada objavila je da se Zid ne vidi iz iole dubljeg svemira. Ali i bez svemirskih letova sasvim prost raèun dovoljan je da ospori tvrdnju o njegovoj vidljivosti. Srednje rastojanje Meseca od Zemlje je 400.000 kilometara. Na tako velikoj udaljenosti, zajedno sa svojom senkom Kineski zid po širini zahvata ugao od svega 0,03 luènih sekundi na horizontu, što znaèi da je praktièno nevidljiv. Videti Kineski zid na tolikom rastojanju isto je kao uoèiti na braon papiru žuækastu liniju koja je duga, ali debela samo jedan milimetar i udaljena punih 40 kilometara od posmatraèa. Bez obzira na svoju dužinu, Kineski zid se zapravo ne može uoèiti golim okom i sa mnogo manjih orbita od Meseèeve. Posade svemirskih šatlova svedoèe da se veæ na visini od 200 kilometara iznad Zemlje Kineski zid ne može razaznati, mada se na tom rastojanju od tla i dalje vide veliki aerodromi, autoputevi i razna industrijska postrojenja. Donekle je tužno što su drugi pojedinaèni objekti koje je èovek napravio bolje vidljivi od kineskog "prvog prolaza pod nebom", ali na tom, za svemirske razmere malom rastojanju Kineski zid je razaznatljiv koliko i žuta linija debljine jedan milimetar na braon papiru udaljenom 20 metara. Takva linija je ipak iza granice vidljivosti proseènog oka.

Èudni nauènici: Prièa o vidljivosti Kineskog zida sa Meseca sasvim je nalik na druge poznate, ali netaène tvrdnje, kao što je ona da se HIV prenosi ujedom komarca, da je opasno plivati posle obedovanja ili da obièna promaja može da šteti zdravlju, što je lokalna balkanska predrasuda. Ni sama nauka nije imuna na sliène zablude i zapaljive èinjenice koje niko ne proverava, a zbog toga èitave oblasti istraživanja ponekad prerastaju u pseudonauku. Meðu drugim predrasudama, izvan nauke posebno su rasprostranjene urbane legende o samim nauènicima, a neki opštepoznati podaci o njima sasvim su pogrešni. Tako Isaku Njutnu (1642–1727) nikada nije pala jabuka na glavu zbog koje je navodno otkrio univerzalni zakon gravitacije. A ni Albert Ajnštajn (1879–1955), mada nezainteresovan za školu, nikada nije ponavljao razred zbog slabe ocene iz
matematike, kao što ni njegova supruga Mileva nije autorka teorije relativnosti umesto svog muža, ma koliko da je ona sama imala obrazovanje fizièara, vodila težak život i na radost ovdašnjih duhova, bila poreklom iz Vojvodine. Kada se ima u vidu revolucionarnost ideja koje prožimaju sve, i rane i kasne Ajnštajnove radove, ta vrsta teze uporediva je po besmislenosti sa tvrdnjom da je Napoleonova supruga Žozefina vodila bitku kod Austerlica i tom prilikom porazila dva evropska cara. Verovatno najbizarnija legenda ove vrste vezana je za Alfreda Nobela (1833–1896), slavnog švedskog nauènika i industrijalca koji je testamentarno osnovao èuvenu Nobelovu nagradu. Kada je zaveštavao veliku svotu novca za buduæu nagradu, Nobel je odredio pet oblasti iz kojih æe se ona dodeljivati: fiziku, hemiju, medicinu, književnost i mir, ali pritom je izostavio matematiku. Nema sumnje da je nauènik poput Nobela bio svestan znaèaja koji matematika ima za èoveèanstvo, tako da ova njegova odluka izaziva nedoumice veæ pun vek koliko se nagrada dodeljuje. U svemu tome, rasprostranjena je legenda da je izumitelj dinamita izostavio matematiku zbog svojih ljubavnih nedaæa. Navodno, Nobelova supruga pobegla je sa poznatim švedskim matematièarem Gostom Mitag-Leflerom, tako da je Nobel posle toga zamrzeo matematiku i sve što ima veze s njom. No, ova prièa sigurno nije taèna. Iz jednostavnog razloga. Alfred Nobel se nikada nije ženio, tako da mu žena koju nije imao nije mogla biti neverna ni s kim, pa ni s jednim matematièarem. U drugoj varijanti ove prièe, Mitag-Lefler odbegao je sa Nobelovom verenicom ili ljubavnicom, ali ni to ne može biti taèno. Prema Nobelovim biografima, slavni švedski nauènik imao je ljubavnicu po imenu Sofi Hes koja je živela u Beèu, ali ona Mitag-Leflera nikada nije videla, a najverovatnije ni èula za njega. Razlozi što je Nobel izabrao baš tih pet oblasti, zapravo, najbolje pokazuju da ovakve prièe o njemu nemaju nikakve veze s ljubavnim trouglom, niti kakvom drugom matematièkom figurom. Pre svega, Nobelove nagrade su iskljuèivo u onim discplinama kojima se i sam Nobel vrlo uspešno bavio tokom svoje karijere i za koje je iskreno verovao da daju najveæi doprinos razvoju èoveèanstva. Matematiku, kojom se nikada nije bavio, najverovatnije je izostavio jer je krajem XIX veka švedski kralj Oskar II, upravo na nagovor Mitag-Leflera, veæ bio osnovao nagradu za matematiku. U želji da ne duplira nagrade, Nobel matematiku nije dodao na svoj spisak. Naravno, pritom nije mogao ni da zamisli kakav æe znaèaj u sledeæem veku imati njegovih pet nagrada i koliko æe one biti uticajnije od nagrade kralja Oskara.

Vijuge: Kod nekih bi se èitalaca do kraja ovog teksta mogla pojaviti sumnja da nijedna od opštepoznatih istina nije taèna pa tako, verovatno, ni ponešto u ovoj prièi, ali kad se dobro promisli, ta vrsta sumnje je uvek dobrodošla. No, ima izvesne ironije u tome da, zapravo, najpopularnije i najšire rasprostranjene èinjenice iz nauke nisu taène. Da li je to možda zato što veæina ljudi koristi samo deseti deo svojih mentalnih sposobnosti? Naravno da nije, pošto je i èuvena teza da èovek koristi deset odsto svog mozga samo još jedna od zabluda. Ovu prièu uglavnom lansiraju kojekakvi vidovnjaci i drugi opskurni magovi, pošto ona lako objašnjava da se razne natprirodne veštine, kao telekineza i telepatija, mogu postiæi angažovanjem neiskorišæenih delova mozga. Motivi širenja ove zablude su jasni, ali njeno poreklo je nepoznato. Meðutim, ona je najverovatnije naprosto izmišljena – nikada nije došla kao rezultat bilo kakvog nauènog istraživanja, kao što nijednim ispitivanjem do sada nije potvrðena. Dva kljuèna dokaza potvrðuju da je sve samo besmislena izmišljotina. Pre svega, snimci mozga naèinjeni funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI) pokazuju da tokom konkretnih moždanih aktivnosti bivaju ukljuèeni pojedini taèno lokalizovani centri. Za svaku životnu aktivnost postoji odreðena zona u mozgu koja se naizmenièno aktivira (centri za glad, žeð, èitanje, kretanje
itd.), a uopšte ne postoji oblast mozga koja je neaktivna. S druge strane, jasno je da kada bi 90 odsto moždane mase bilo suvišno, njegovo odstranjivanje ne bi ništa izmenilo u metabolièkom i svakom drugom funkcionisanju èoveka. Meðutim, ispostavlja se da kada neko u kakvoj nesreæi izgubi i najmanji deliæ moždane mase to najèešæe dovodi do potpune blokade organizma. Zamislite neurohirurga koji upravo operisanom ranjeniku kaže: "Imali ste mnogo sreæe. Metak vam je uništio onih devedeset odsto mozga koji se inaèe ne koristi." Uz to, mogao bi se razmotriti i treæi argument. Tokom sto miliona godina hominizacije, unutrašnja zapremina lobanje rasla je sa odvajanjem svake nove evolutivne grane na razvojnom stablu primata, što je na kraju dovelo do razviæa homo sapiens sapiensa, modernog èoveka. Da je veæi deo mozga neupotrebljiv, tokom te evolucije, lobanje hominida bi se smanjivale pod selekcionim pritiskom, a suvišni delovi mozga bi se izgubili kao nepotrebni. Pored ove, još jedna vrlo rasprostranjena urbana zabluda vezana je za ljudsku glavu. Naime, obièno se veruje da posle smrti, kada èovek premine, njegova kosa nastavlja da raste i u grobu. Takoðe, smatra se da je isto i s noktima. Meðutim, to nije taèno uprkos fotografijama koje pokazuju leševe zarasle u
kosu. Naprosto, posle smrti dolazi do dehidracije, sušenja tela, a koža u blizini dlaka se skuplja, što ostavlja utisak da dlake rastu. I veæina drugih sliènih zabluda lako se može proveriti i odbaciti. Na primer, prièe da sva jaja mogu da stoje uspravno u noæi proleæne ravnodnevice (21. mart) ili da novèiæ postavljen na šinama može da izbaci voz u prolazu sa koloseka nemaju nikakvo opravdanje. Ali, predrasude su uzidane u temelje civilizacije.

WC vir: Neke široko rasprostranjene zablude zahtevaju više od zdravog logièkog razmišljanja, pošto traže eksperimentalnu proveru. U jednoj od epizoda crtanog serijala "Simpsonovi", Homer odlazi u Australiju kako bi proverio da li voda u WC šolji na južnoj polulopti zaista rotira u smeru suprotnom od onog na severnoj. U pozadini ove dogodovštine leži lekcija o Koriolisovoj sili. Ta sila se javlja na èitavoj planeti i utièe na
mnoge globalne fenomene. Koriolisova sila je zapravo jedna komponentna inercijalne
sile Zemlje koja nastaje kao posledica njene rotacije. Mogla bi se uporediti s jednom od sila kakve deluju na putnike u autobusu koji naglo skreæe, s tom razlikom što je Zemlja u stalnom okretanju, pa i Koriolisova sila uvek deluje na sve predmete na planeti. Mada mala po intenzitetu, Koriolisova sila deluje uvek normalno ka ekvatoru i omoguæuje postojanje sistema stalnih ekvatorijalnih vetrova, pasata. Ova sila uoèena je u XIX veku kada je poèela da se upotrebljava dalekodometna artiljerija. Ispaljeni projektili su na velikim rastojanjima neprestano promašivali svoje mete zbog toga što je Koriolisova sila menjala njihovu putanju. Ovo se nije primeæivalo za manja rastojanja pošto su efekti
Koriolisove sile slabi. Proraèuni su pokazali da ispaljeni projektil uvek skreæe ka ekvatoru za iznos srazmeran Koriolisovoj sili, a u artiljeriju su od tada uvedene Koriolisove tablice za korekciju putanja. Meðutim, uz prièu o Koriolisovoj sili uvek ide i jedan primer koji se može pronaæi u veæini udžbenika i raznih drugih knjiga. Naime, tvrdi se da pod uticajem Koriolisove sile, svi vodeni virovi na severnoj polulopti rotiraju u jednom smeru, a na južnoj polulopti u drugom. Ova tvrdnja postala je vremenom mnogo poznatija od same Koriolisove sile, ali ona nije taèna. Mada logika i jednostavan raèun pokazuju da se virovi uvek moraju okretati u istom smeru na jednoj Zemljinoj hemisferi, jednostavna eksperimentalna provera to opovrgava. Naime, pri 1000 ispuštanja vode kroz otvor na dnu posude, približno pet stotina puta vir se okreæe u jednom ili drugom smeru. To naravno ne znaèi da Koriolisova sila ne postoji i ne deluje, veæ su njeni efekti izuzetno mali. Zapravo, precizan raèun pokazuje da su turbulencije i drugi procesi u samom fluidu koji rotira mnogo veæeg intenziteta od Koriolisove sile. Dakle, voda u toaletu rotira na isti haotièan naèin na obe polulopte, neodreðeno na koju stranu. Do ovog zakljuèka dolazi se pre svega eksperimentalnom proverom. Veæina ovakvih zabluda može se proveriti eksperimentima, što je od velikog znaèaja. Tako je svojevremeno Galileo Galilej (1564–1642) pokušao eksperimentom da prvi put proveri jednu dve hiljade godina staru i naizgled sasvim logiènu istinu koju je izneo još Aristotel – da teža tela padaju brže od lakših. Meðutim, u svom èuvenom eksperimentu Galileo je 1589. pokazao da sva tela padaju na zemlju s istim ubrzanjem. Taj eksperiment smatra se prekretnicom u razvoju ljudske misli. S njim nastaje moderna fizika i poèinje eksperimentalno izuèavanje prirode. Drugo je što se tekovine nauke šire mnogo sporije od zabluda. I što još uvek
mnogi veruju da teža tela padaju brže od lakših, a da njihova brzina pri padu zavisi od mase.
Dan-Noæ: Kada se 11. avgusta 1999. dogodilo poslednje pomraèenje Sunca vidljivo sa dela teritorije Srbije, to je bila izuzetna prilika da se izmeri intenzitet straha koji je u to doba prožimao èitavo društvo. Zapravo, predrasude o opasnostima od pomraèenja bile su uigrana medijska manipulacija tadašnjeg Miloševiæevog režima. Nedeljama pre tog izuzetnog astronomskog dogaðaja, oftalmolozi i drugi struènjaci za vid upozoravali su da duže izlaganje Sunèevoj svetlosti može oštetiti oènu mrežnjaèu, a nekoliko dana pred pomraèenje nivo panike postao je dramatièan, otvoreno se govorilo da samo boravak na otvorenom dovodi do oslepljivanja, da bi se na dan Sunèeve eklipse sa televizijskih ekrana bukvalno emitovale poruke "sklonite se sa ulica, dolazi pomraèenje". I došlo je. Gradovi u Srbiji su opusteli, saobraæaj je prekinut, a samo su retki ljubitelji astronomije èekali na otvorenom da se raziðu oblaci zbog kojih je samo pomraèenje bilo teško vidljivo. Naravno, sa zaštitnim staklima za oèi. Ako je neko od njih usled graðanske neposlušnosti i pogledao u pomraèeno Sunce bez zaštite, od jakog bola morao je skrenuti pogled kao i svaki put kada se pogleda u Sunce, tako da od oslepljivanja nije bilo ništa. Ovaj ne tako davni dogaðaj pokazuje kako je mala granica izmeðu zablude i morbidne manipulacije autoritarnog režima, i kako je povremeno neophodno pre svega samostalno promisliti o prirodnim pojavama. Ili ih na bilo koji naèin ispitati. Sliènih primera ima mnogo. Poznat nam je i onaj vezan za teoriju zavere i tezu da je sletanje na Mesec tokom Apolo misija bio samo dobro izrežirani performans u
holivudskom studiju. Kao jedan od najuverljivijih dokaza da je let na Mesec bio prevara navodi se tvrðenje da se amerièka zastava vijori iza leða astronauta Edvina Oldrina i Nila Armstronga, uprkos tome što na Mesecu nema vetra, pošto Zemljin satelit nema atmosferu. Meðutim, svako ko u ovu prièu nije poverovao na prvu loptu i pažljivo pogledao filmski snimak sletanja na Mesec video je da se zastava uopšte ne vijori. Zapravo, zakovana je i razapeta na horizontalnoj letvi da bi se dobro videla prilikom snimanja.