Plejade

(Grč. Pleiades. lat. Pleiades ili Vergiliae - kćeri titana Atlasa i okeanide Pleone)



Bilo ih je sedam: Maja, Meropa, Elektra, Tajgeta, Alkiona, Kelena i Steropa. Kad su njihove posestrime Hijade umrle od tuge za svojim mrtvim bratom Hijantom, oduzele su sebi život od žalosti, i najviši bog Zevs ih je pretvorio u sazvežđe.

U mitovima su značajnu ulogu imale prve tri: Maja je postala majka boga Hermesa, Meropa žena korintskog kralja Sizifa, a Elektra majka kralja Dardana, praoca Ila, osnivača Troje. Prema mlađim verzijama mitova, Tajgeta je postala majka Lakedemona, prvog spartanskog kralja. Jedna od njih je na nebu teško vidljiva, a druga se vidi tek povremeno: to su Meropa, koja se stidi što se udala za smrtnika, i Elektra, koja je nakon pada Troje raspustila kosu i luta nebom kao kometa.

Posejdon

(Grč. Poseidon, lat. Neptun - sin titana Krona i njegove žene Reje, bog mora)



Bio je jedan od trojice najmoćnijih grčkih bogova i vrhovni vladar velikog morskog carstva, kao što je njegov stariji brat Had bio vladar podzemnog sveta, a mlađi brat Zevs neba i zemlje. Svi morski bogovi su mu bili podređeni, bio je gospodar svih morskih životinja, odlučivao je o svemu što se događalo na moru i u moru. Svojim je trozupcem mogao da ukroti i talase najveće siline i najneobuzdanije ćudi. Kad bi svojim trozupcem udario o zemlju, izazvao bi potres. Bio je žestoke i silovite, ali i nestalne ćudi, kao i bića kojima je vladao. Zato nije čudno što su ga se najviše bojali, a zbog toga i najviše poštovali pomorci i žitelji primorskih krajeva celog grčkog sveta.

Svoju veliku vlast i moć Posejdon je dobio po naslednom pravu i kockom. Kad se rodio, njegov otac Kron ga je progutao kako bi sprečio mogućnost da ga neko od njegovih potomaka svrgne s vlasti. Stigla ga je, dakle, ista sudbina kao i njegovu braću, osim najmlađeg Zevsa, kojeg je njegova majka tajno rodila i sakrila na Kritu. Kao božansko biće i dalje je sa svojom braćom i sestrama živeo u Kronovoj utrobi. Iz te tamnice oslobodio ga je Zevs kad se digao na Krona. Posejdon se odmah pridružio svom bratu i zajedno s Hadom i ostalim saveznicima pomogao mu da Krona svrgne s prestola. Nakon pobede Zevs se sporazumeo s braćom da će vlast podeliti kockom. Posejdonu je pripalo more. Bio je, dakle, kako je posle znao da istakne u sporovima, "jednak u pravu" s najvišim bogom Zevsom, a kako vlast nad morem nije dobio po Zevsovoj milosti, nije smatrao da mora da mu se obaveže na poslušnost. To što ga je ipak slušao činio je dobrovoljno i uglavnom zbog toga što je poštovao njegovu moć.

Posejdonovo sedište bila je prelepa podmorska palata u Ajgeji (na zapadnoj obali Eubeje, ili na severnoj obali Ahaje). Odatle je na svojim morskim kolima, koja su vukli zlatogrivi konji, odlazio na Olimp, u bilo koji kraj svog carstva ili njegove okoline. Vozio se morskom pučinom, a ne ispod površine, talasi su se pred njim sami razmicali i povlačili. Obično su ga pratili morski bogovi i drugi stanovnici mora. Kuda god bi išao, izlazile su iz svojih skrovišta i morske nemani, znajući da će mu, možda, zatrebati. Njima se služio uglavnom kao sredstvom osvete. Jednu je neman tako poslao protiv Troje, kad mu je kralj Laomedont odbio da isplati obećanu nagradu za pomoć pri gradnji trojanskih bedema, drugu je poslao u zemlju kralja Kefeja jer je njegova žena svojom hvalisavošću uvredila morske nimfe. (Prva od te dve nemana trebalo je da usmrti Laomedontovu kćer Hesionu, druga Kefejevu kćer Andromedu.) Posejdon se, inače, svetio i lično. Svojim je trozupcem razrušio trojanske bedeme, i to čak dva puta (drugi put ne baš temeljno, jer ih je 1871. godine, prilično dobro očuvane otkrio nemački arheolog H. Schliemann). Lično je i progonio itačkog kralja Odiseja, koji mu je na povratku iz osvojene Troje oslepio sina Polifema. Deset godina onemogućavao mu je povratak na Itaku, sve dok Zevs nije iskoristio njegovu nepažnju i okončao Odisejeve patnje.

Dok je Posejdon u svom carstvu uživao vrhovni autoritet, s ostalim bogovima nije uvek prolazio dobro. Imao je s njima sporove i obično im podlegao. S Atenom je došao u sukob zbog vladavine nad Atikom, s Heliosom zbog Korinta, s Dionisom zbog Naksa, s Apolonom zbog Delfa, s Herom zbog Arga, a sa Zevsom zbog ostrva Egine. Ostalim bogovima redovno je polazilo za rukom da ga nekako prevare ili prisile da se povuče. Jednom se zgodom čak pobunio i protiv Zevsa i pridobio na svoju stranu i ostale bogove. Uz pomoć Here i Atene svezao ga je, ali ga s prestola ipak nije svrgnuo. Zevsove pozive u pomoć čula je morska boginja Tetida i poslala na Olimp strašnog storukog Posejdonovog sina Brijareja. Čim ga je Posejdon ugledao, bacio se na njega i ispustio konopac tako da se Zevs bez napora oslobodio. Inače, Posejdon je bio sasvim ugodan drug ostalih bogova, a činio je dragocene usluge i ljudima. Stvorio je, na primer, konja i naučio ljude kako da ga ukrote i upregnu da im služi. Zemlji je podario vlagu i tako omogućio rast bilju. Tesaliju je spasio od potopa jer je svojim trozupcem probio reci Penej put do mora. Posebno zahvalni su mu bili Rimljani. Iako je u trojanskom ratu pomagao Ahejce, spasio je trojanskog vođu Eneju, koji se nakon pada Troje nastanio u Italiji i utemeljio grad iz kog se razvio Rim.

Posejdonova žena je bila Amfitrita, kći morskog boga Nereja, a njegov najmiliji sin morski bog Triton. Imao je mnoštvo drugih potomaka i, kako je to u mitovima običaj, ne samo sa svojom zakonitom ženom. S nimfom Toosom imao je jednookog sina Polifema, s Nimfom Libijom sidonskog kralja Agenora, s nimfom Naidom morskog boga Proteja, s boginjom zemlje Gejom diva Anteja, i druge. Njegovim sinom su mnogi autori smatrali i atinskog junaka Tezeja, kojeg je imao s Etrom, ženom atinskog kralja Egeja.

Prometej

(Grč. Prometheus, lat. Prometheus - sin titana Japeta i boginje Temide ili okeanide Klimene)



Na pozornicu sveta mitova Prometej stupa u doba kad je Zevs ustao protiv titana Krona da bi uspostavio nov poredak. Titani su branili staru, Kronovu vlast, ali Prometej je stao na Zevsovu stranu: iako je i sam bio titan, težio je za novim i pravednijim uređenjem sveta. Pomogao je Zevsu savetom i neposrednim učestvovanjem u borbama, a nagovarao je i boginju zemlje Geju da se prikloni Zevsu. Kad je nakon desetogodišnje teške borbe, i uz njegovu pomoć, Zevs pobedio, Prometeju se nije odužio po zasluzi. Njemu to, međutim nije smetalo. Napustio je Zevsa čim je najviši bog energičnom i krutom rukom odlučio da uništi bespomoćni ljudski rod. Prometej je voleo ljude, a uz to je i saosećao sa slabijima: odlučio je da spase čovečanstvo po svaku cenu, pa čak i ako time okrene protiv sebe gnev najvišeg boga.

Da bi se spasli, bilo je potrebno da ljudi i sami na tome porade i da, uz to, budu sposobni da pomognu sebi samima. Prometej im je zbog toga ulio nadu i obdario ih snagom. Sa svetog ognjišta na Olimpu (prema drugoj verziji, iz peći boga Hefesta na gori Moshilu, na ostrvu Lemnosu) ukrao je vatru i doneo na dar ljudima. Ovladavši tim elementom, ljudi su počeli da žive razumnim životom. Spoznali su da je vatra ne samo gospodar već i dobar sluga. Postali su nezavisni od ćudi vremena, pripremali bolju hranu i jačali telesno i duševno. Ali to nije bilo sve. Prometej je naučio ljude da pomoću vatre kuju gvožđe i izrađuju alate, naučio ih zanatima, a i računanju, pisanju i čitanju. Ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, kako bi njegovu snagu mogli da iskoriste pri obrađivanju polja. Upregnuo je konje u kola i primorao ih da slušaju čoveka, a sagradio je i prvu lađu. Najzad, upoznao je ljude s lekovima i odao im tajnu lečenja bolesnih. Ukratko, uputio ih kako da žive srećno kad su već ugledali svetlost ovog sveta.

Prometej je tako zaista postao pravi "stvoritelj čoveka", barem u tom smislu što ga je uzdigao iz prvobitnog prirodnog stanja stvorivši od njega razumno biće. To je, međutim, bilo više no što je Zevs mogao da podnese: za usluge koje je učinio ljudima osudio je Prometeja na okrutnu kaznu. Naredio je svojim slugama Snazi i Moći da ga savladaju i odvedu na kraj sveta. Tamo je bog Hefest morao da ga prikuje uz visoku stenu.

Prometej je bio savladan, ali ne i poražen. Nije očajavao jer je znao da kruta Zevsova vladavina neće potrajati večno, a kako je od majke nasledio dar proricanja, znao je i to kako će i kada Zevs pasti, te i to da tome na vreme može da doskoči. Kad je Zevs čuo za proročanstvo, odmah mu je poslao boga Hermesa da istraži stvar. Ali Prometej nije hteo da pregovara ni sa Zevsom ni sa njegovim glasnikom: "Ukratko mrzim vas, bogovi, sve do jednog. Svoje muke ne nameravam da menjam za robovsku službu tiraninu". Kad je Hermes doneo Zevsu Prometejev odgovor, naviši bog je posegnuo za munjom i stenu s okovanim Prometejem srušio u bezdane dubine Tartara.

Tim padom završio se samo prvi deo Prometejeve tragedije. Zevs ga u večitu tamu nije bacio da bi ga tako ubio i oslobodio muka, nego da slomi njegov ponos. Kad mu to nije pošlo za rukom, naredio je da ga opet izvedu na svetlo kako bi bio izložen novim mukama.

Mnogo godina je Prometej morao da visi prikovan za stenu na vrhu Kavkaza. Leti je trpeo žegu, a zimi su mu udove kočili strašni mrazevi. To nije bilo sve: svakog jutra doletao je, po Zevsovoj zapovesti, ogromni orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi preko noći ponovo izrastao. Ali ni te muke nisu slomile Prometeja. Ostao je ponosan kao i pre, a za pomoć koju je pružio ljudima nije zažalio.

U međuvremenu na svetu se mnogo toga promenilo. Zevs je svoju moć toliko učvrstio da je više ništa nije moglo srušiti, i njegova vladavina postala je blaža. Nije više bio sumnjičav i osvetoljubiv tiranin, pomilovao je titane i pustio ih iz tamnice. Postao je čak milostiv i prema ljudima i za odgovarajuće žrtve, koje su mu prinosili, štitio njihov poredak. Ništa ga više nije uznemiravalo osim tajne za koju je znao jedino Prometej. Zbog toga je njemu ponovo poslao boga Hermesa i ponudio mu da će ga pomilovati u zamenu za njegovu tajnu. Prometej je to odbio. Zevs je zatim dozvolio njegovoj porodici i prijateljima, pre svega njegovoj ženi Hesioni i sinu Deukalionu da ga posete. Oni su mu potvrdili da se Zevs promenio, da njegova vladavina više nije onakva kakva je nekad bila i da su bogovi i ljudi njom zadovoljni. Prometej je to bio spreman da prihvati jer kakav je smisao ustrajati u prkosu kad su razlozi za to nestali. Ipak, jedno nikako nije hteo da učini - da moli i dobije milost.

Dugo se Prometej nadao da će mu pomoći ljudi zbog kojih je toliko trpeo. Iz njihovih ruku bi primio slobodu, I tako je pod njegovu stenu jednog dana zaista došao čovek: junak Herkul. Čim je ugledao orla koji je leteo na svoju svakodnevnu gozbu, oborio ga je strelom. Zatim je uzeo svoju tešku batinu i razbio njome Prometejeve okove. Na kraju je iz stene izbio i klin uz koji je Prometej bio prikovan. U tom se času pojavio Zevsov glasnik Hermes: obećao je Prometeju da će mu Zevs podariti slobodu ako mu oda onu davnu tajnu njegovog spasenja. Prometej je odgovorio: "Neka Zevs ne stupa u brak s Tetidom za kojom čezne jer će njen sin nadmašiti svog oca. Neka je uda za smrtnika i njen sin tada neće ugroziti nijednog od bogova!"

I tako je Prometej napokon dobio slobodu. Postigao ju je uz pomoć čoveka i prkosnim strpljenjem kojim je podnosio svoje patnje. Pomirio se sa Zevsom, a pritom nije ništa izgubio od svog ponosa, niti je izneverio ijedan od sebi postavljenih ciljeva. Njegova pobeda se završila time da ga je Zevs primio na Olimp među bogove.

Da bi se ipak ispunila Zevsova zakletva da će Prometej zauvek ostati prikovan uz stenu, morao je da nosi prsten sačinjen od svojih okova, u koji je bio ugrađen deo kavkaske stene. U čast Prometeju ljudi su počeli da nose prstenje s kamenom, a nose ga i danas, iako su poreklo tog običaja odavno zaboravili.

Sizif

(Grč. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove žene Enarete, osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)



O njegovom životu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti. Nije, doduše bio pandan vavilonskom junaku Gilgamešu koji je čeznuo za besmrtnošću, ali ipak - nije hteo da umre. Imao je za to i razlog više jer je njegova smrt trebalo da bude kazna zato što je video najvišeg boga Zevsa u trenutku kad je rečnom bogu Azopu krao kćer Eginu i što o tome nije ćutao. Kad je po njega došao crni bog smrti Tanatos, spretno mu je izmakao iz ruku, vezao ga i zatvorio u gvozdenu bačvu (prema drugoj verziji - u podrum). To je imalo dalekosežne posledice: ljudi su prestali da umiru i da prinose bogovima žrtve, što je bilo razumljivo - prestali su da ih se boje. Time je u samim temeljima bio uzdrman poredak na kom je počivala postojanost bogova. Zbog toga je Zevs poslao na svet boga rata Aresa da oslobodi Tanatosa. Tanatos je na to zgrabio Sizifovu dušu i odmah je odneo u podzemni svet.

Sizif je znao da se snađe u svakoj prilici i na sve je mislio unapred. Unapred je naložio svojoj ženi Meropi da, u slučaju njegove smrti, ne prinese bogovima žrtvu. Vladar podzemnog sveta Had i njegova žena uzalud su čekali darove koji su im po pravilu pripadali, pa kad ih nisu dočekali, naredili su da Sizif bude doveden pred njih. Sizif im je predložio da će sve urediti samo neka ga nakratko puste nazad na svet. Otići će svojoj ženi, ozbiljno je podsetiti na njene dužnosti, jer njihovo neizvršavanje vređa bogove. Sizifova rečitost postigla je cilj. Had se dao nagovoriti, a Sizif je izgubio i poslednje ostatke strahopoštovanja pred božanskom mudrošću i vidovitošću. Vratio se kući u Korint i nastavio da uživa u životu kako je najbolje znao i umeo. Rasrđen, Had je ponovo za njim poslao Tanatosa. Bog smrti pričekao je dok je, za vreme jedne pijanke, vino oslabilo Sizifovu moć rasuđivanja, pa mu je nemilosrdno ugrabio dušu. Ovaj put Sizif nije više izašao iz podzemnog sveta.

Budući da je pretila opasnost da bi Sizif moga da posluži ljudima kao primer kako se izvlači korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, Had ga je primerno kaznio: da neprekidno valja ogroman kamen na visok breg. Kamen mu na vrhu uvek izmakne iz ruku i čitav posao Sizif mora da započne iznova. To je ne samo težak i besmislen, nego i zaglupljujući posao. Svest da mu pritom neće pomoći nikakvo lukavstvo mučila je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.

Tantal

Grč. Tantalos, lat. Tantalus - sin Zevsa i okeanide Plute (ili kraljice Omfale), kralj Sipila u Lidiji.



Dugo je uživao u sreći kojoj se jedan smrtnik uopšte može i ponadati. Njegov otac ga je od svih svojih ovozemaljskih sinova najviše voleo, okružio ga je bogatstvom i blagostanjem, otklonio od njega sve nesreće i brige, lično ga, i u društvu s ostalim bogovima, posećivao i pozivao na Olimp da prisustvuje gozbama i sastancima bogova. Zevsova naklonost udarila je Tantalu u glavu. Počeo je da se smatra ne samo nadčovekom već i bogom jednakim Zevsu. To što je sa stola bogova odnosio hranu koja je osiguravala večni život i večnu mladost, i razdavao je prijateljima, Zevs mu je oprostio. Iz ljubavi prema njemu oprostio mu je i to što je izdavao tajne sa savetovanja bogova, za koje ljudi nije trebalo da znaju. Zevs ga nije kaznio čak ni kada je bahato odbio njegov predlog da mu ispuni svaku želju: "Šta je meni potrebno od bogova", rekao je. "Usud koji mi je odredila sudbina bolji je od usuda bogova!" Čim je Tantal prekoračio granicu i počeo da laže bogove, Zevsa je napustilo strpljenje. Prvi put to se dogodilo kad se Tantal pred bogom Hermesom lažno zakleo da u svojoj palati ne krije zlatnog psa kojeg mu je doveo miletski kralj Pandarej. (Taj pas bio je čuvar koze Amalteje, koja je svojim mlekom dojila Zevsa, ali ga je Pandarej ukrao. Kada se uplašio da će ga bogovi kod njega naći, dao je psa Tantalu. Prema drugoj verziji, psa je ukrao sam Tantal.) Ipak, ni sada ga Zevs nije kaznio, već mu je samo zapretio. Ali drugi put svoju pretnju je ispunio.

Tantal je dirnuo u nešto na šta su bogovi izuzetno osetljivi: doveo je u sumnju njihovo sveznanje. Namerio je da iskuša to svojstvo bogova. To bi, po svoj prilici, još i ostalo bez posledica da ispit koji je u tu svrhu zamislio nije bio tako grozan. Ubio je svog sina Pelopa, rasekao ga na komade i ukusno priređenog ponudio bogovima kao jelo na gozbi. Bogovi su, naravno, taj ispit položili i jelo ni su ni dotakli. Jedino je boginja Demetra pojela komadić ramena, i to samo zbog toga to je bila pometena i skrhana bolom zbog otmice svoje kćeri Persefone, koju je bio oteo bog Had i odneo u svoj podzemni svet. Ogorčeni i uvređeni, bogovi su ustali sa stola, raskomadanog Pelopa stavili u kotao i nad vatrom spojili delove njegovog tela, a bog Hermes ga je po Zevsovoj zapovesti oživeo. Komad ramena koji je pojela Demetra nadoknaio je bog Hefest verno prilagođenim komadom slonovače. Zevs je zatim izrekao svoju presudu: Tantal će biti bačen u carstvo tame boga podzemnog sveta Hada. Tamo će biti mučen najtežim mukama: stajaće u bistroj vodi, ali žeđ neće moći da ugasi. Kad god se sagne da dohvati vodu i napije se, voda će mu nestati pod nogama i pojaviće se suva zemlja. Nad glavom mu će se nadvijati grane stabala sočnih pomorandži, smokava, krušaka, jabuka i gržđa, ali čim Tantal posegne rukom da ih ubere, vetar će ih podići tako da neće moći da ih dosegne. Osim žeđi i gladi, Tantala će mučiti i večiti strah. Iznad njega će biti obešen ogroman kamen koji svakog časa može da padne, što će uvećati Tantalove muke, kojih se nikada neće osloboditi.

Tako je rekao Zevs, a tako je i bilo: bahatost sama priprema svoj pad, a oholost ne može ostati nekažnjena. Iako su Zevsove reči već odavno razneli vetrovi, Tantalova muka je do danas ostala simbol najtežih patnji koje mogu snaći čoveka.

Uran

(Grč. Uranos, lat. Caelus- bog neba i nebo samo, prvi vladar sveta nakon prvobitnog Haosa)

Rodio se bez oca od majke zemlje Geje, a kad je zvladao svetom, tad se njom i oženio. Prvi njegovi potomci bili su dvanaestoro titana: sinovi Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet i Kron i kćeri Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Rodila su im se još i tri jednooka diva, kiklopa, i tri pedesetoglava i storuka diva, Hekatonhira. Uran nije voleo svoju decu, a divovoe Hekatonhire naprosto je mrzeo. Zbog njihove nakaznosti i buntovnosti zatvorio ih je u unutrašnjost zemlje i zabranio im da izlaze na svetlost dana. Majku Geju to je toliko rastuživalo i ljutilo da je na kraju odlučila da nagovori titane da Urana svrgnu s vlasti. Stariji titani nisu hteli da dignu ruku na oca. Odlučio se na to najmlađi među njima, Kron. Uz majčinu pomoć iznenada je napao Urana, srpom mu oduzeo muškost i snagu, svrgnuo ga s prestola i proglasio se vladarom celog sveta. Iz krvi osakaćenog Urana, koja je kapala na zemlju, rodila je Geja gigante i (prema starijim mitovima) boginje osvete Erinije. Poslednji Uranov potomak bila je boginja ljubavi i lepote, Afrodita, koja se rodila iz krvi koja je iz Uranovog tela kapnula u more, i izašla iz morske pene na obalu Kipra. (Tako tvrdi Hesiod i brojni drugi autori. Prema Homeru, Afrodita je, međutim bila kći Zevsa i Dione).

Rimski bog Celus nije sasvim podudaran s Uranom. Smatrali su ga sinom večnog svetla, Etera, a osim potomaka pripisivanih Uranu imao je i sinove Vulkana i Merkura. Bio je smatran i ocem boginje ljubavi Venere, izjednačene s grčkom Afroditom.

Uran je predstavnik tzv. prve generacije grčkih bogova koji su bili svrgnuti pobunom. Njihov naslednik i pobednik nad njima takođe je izgubio vladavinu u ustanku koji je protiv njega podigao njegov najmlađi sin Zevs, potonji vladar svemira, gospodar bogova i ljudi.

Uran se na nebo vratio tek u XIX veku, kad je njegovim imenom E. Bode nazvao planetu koju je 1781. godine otkrio W. Herchel. Postojanje te planete astronomi su već ranije bili izračunali, slično kao što su hemičari proračunom otkrili postojanje radioaktivnog elementa urana.

Venera

(Lat. Venus, grč. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grčkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleća i probuđene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grčkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grčki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grčke mitove, osnivač tog roda Jul (Iulus, grč. Askanios) bio je sin vođe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u čast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se sačuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednički hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveći hram antičkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lično ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimično sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom iz XII veka.

Vulkan

(Lat. Vulcanus, grč. Hephaistos - rimski bog vatre, njene razorne snage)

Na njegovu prvobitnu funkciju Rimljani nisu sasvim zaboravili ni kad su ga gotovo izjednačili s grčkim bogom Hefestom. Njegovim ocem obično su smatrali boga neba Celusa, grčkog Urana. Prema tim novijim predstavljanjima bio je, kao i Hefest, kovač i oružar. Pri poslu su mu pomagali jednooki divovi, kiklopi. U toj novoj funkciji su ga nazivali Malciber, ťRazmekšivač (metala)Ť, ili ťKrotitelj (ognja)Ť, a poštovali su ga i kao zaštitnika od požara. Njegova sedišta uglavnom su smeštali pod vulkan Etnu na Siciliji, ili na Liparska ostrva. Jedno od njih, ťkum svih vulkanaŤ, i danas se zove Vulcano.

Vulkanov kult u Rimu bio je drevan. Na kraju Foruma, pod Kapitolom imao je žrtvenik isklesan u steni, tzv. Vulkanal, pored kog se okupljala skupština već u vreme kraljevstva. Obično su mu žrtvovane ribe, otelovljenje elementa neprijateljskog vatri. Posebno su ga poštovali kovači, koji su ga smatrali zaštitnikom svog zanata.

Ostaci Vulkanala vidljivi su i danas na Forumu. Za Vulkanov hram na Marsovom polju se zna samo na osnovu antičkih izvora. Njegove ruševine nisu pronađene, ali je sačuvan veliki broj slika s njegovim likom kao i manjih kipova od metala. Njihovu izradu su naručivali uglavnom ljudi koji su preživeli udar groma. Njegovo ime je još od starog veka sinonim za vulkan.

Zevs

(Sin titana Kronosa i njegove žene Reje, najviši bog starih Grka)



Zevs nije uvek bio najviši bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i ljudima domogao se pobedničkim ustankom protiv svog oca Kronosa, koji je opet svrgnuo s prestola svog oca Urana, prvog vladara sveta nakon prvobitnog Haosa. Zevs nije bio oduvek a ni zauvek, nije bio nepromenljiv, niti je predstavljao otelovljenje najviših vrlina. Grci su ga stvorili prema slici ljudi i prema likovima zemaljskih vladara onog doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se, uveličane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i nad besmrtnim bogovima.

Zevs se rodio u pećini gore Dikte na ostrvu Kritu, a njegova majka Reja rodila ga je u tajnosti da bi ga spasila od Kronosa, koji joj je svu decu, čim bi se rodila, gutao u strahu od moguće pobune. Kronosu je Reja, umesto deteta, predala kamen umotan u pelene i Zevs je tako umakao sudbini svoje starije braće Hestije, Demetre, Here, Hada i Posejdona. Budući da Reja nije mogla da se posveti malom Zevsu, poverila ga je nimfama Adrastiji i Idaji. One su ga hranile mlekom božanske koze Amalteje i pčelinjim medom. Opasnost da ga Kronos otkrije otklanjali su gorski demoni Kureti. Kad bi se rasplakao, udarali su mačevima po štitovima i plesali uz zaglušujuću buku i divlje krike tako da ga Kronos nije čuo. Na gori Dikti i na još višoj planini Idi Zevs je stasao do mladićkog doba. Odlučio je tada da podigne ustanak protiv Kronosa i svrgne ga s vlasti.

Ustanak protiv Kronosa Zevs je započeo oslobađanjem svoje braće koja su živela u Kronosovoj utrobi, jer su kao božanska bića bili besmrtni. Prisilio je Kronosa da ih povrati. Sestre Hestiju, Demetru i Heru poslao je na kraj sveta, a braću Hada i Posejdona pozvao da mu se pridruže. Oni su ga bez oklevanja poslušali i udruženi napali Kronosa. Kronos je pozvao u pomoć svoju braću titane i, iako se svi nisu odazvali, uspeo je da odbije Zevsov napad, a zatim da ga i potisne na sam vrh Olimpa. Kada se našao u ozbiljnom škripcu, Zevsu su pritekli u pomoć divovski jednooki kiklopi. Iskovali su mu gromove i munje i njima je Zevs uspeo da zaustavi Kronosovu navalu i da pređe u protivnapad. Time su se Zevsovi izgledi znatno poboljšali, a kada je među titanima došlo do spora, Okean, Stiks i Prometej, kao i neki drugi, nezadovoljni Kronosovom vlašću, prešli su na Zevsovu stranu. Uprkos tome, borba se vodila deset godina. Zevs je zato odlučio da iz unutrašnjosti zemlje pusti strašne storuke divove Hekatonhire, koje je tamo zarobio njihov otac, njegov deda, Uran. Uz pomoć svojih novih saveznika Zevs je na kraju odneo pobedu. Kronosa i ostale titane, svoje neprijatelje, sunovratio je u večnu tamu Tartara i proglasio se vladarom svega što postoji i što bi trebalo da postoji.

Proglasiti se vladarom i postati vladar nije isto i Zevs se u to brzo uverio. Tu su, pre svega, bila njegova braća Had i Posejdon, ali do brobe za vlast među njima nije došlo jer se pojavio zajednički neprijatelj. Boginja Geja razbesnela se na Zevsa zbog okrutnog kažnjavanja titana, udružila se s bogom bezdane tame, Tartarom, i dovela na svet stoglavog nakaznog diva Tifona da ubije Zevsa. Tifon je bio tako velik da se pod njim, kad je koračao, ulegala zemlja, urlao je životinjskim glasovima i iz svojih zmajskih čeljusti bljuvao uništavajući oganj. Zevs ga je svojim gromovima i munjama nadjačao i nakon teške borbe sunovratio u Tartar. Zatim je predložio braći da vlast razdele kockom. Kad su na to pristali, Zevs se pobrinuo da za sebe izvuče najbolji deo. Posejdonu je pripalo more, Hadu podzemni svet, a Zevsu nebo i zemlja.

U početku je Zevs vladao kao tiranin i dva puta pokušao da uništi ljudski rod. Prvi put je hteo da to uradi zbog toga što su mu se ljudi učinili sasvim ništavnim. Uništenje čovečanstva sprečio je titan Prometej, stvoritelj ljudi, koji im je doneo vatru i naučio ih raznim veštinama. Drugi put Zevs je hteo da uništi ljude zato što su mu se učinili suviše moćnim, i to mu je skoro i pošlo za rukom. Poslao je na svet potop, ali Prometej je omogućio svom sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri da se spasu i nasele svet ljudima. Kad je Zevs učvrstio svoju moć tako da je ništa nije moglo ugroziti, popustio je uzde svoje vlasti i pustio na slobodu nekadašnje neprijatelje. Ostao je, svakako, i dalje apsolutni vladar ne samo kao vođa pobedonosne pobune i izbora kockom nego i zbog svoje snage. Bogovi su je i te kako bili svesni i zato su mu se pokoravali. Ponekad su to, doduše, činili i nevoljno, a događalo se da su se protiv njega i pobunili. Jednom prilikom su hteli i da ga svrgnu s prestola, ali se on odbranio uz pomoć storukog diva Brijareja. Za vreme čitave Zevsove vladavine izbila je samo jedna pobuna koja ga je ozbiljno ugrozila. Bila je to pobuna čudovišnih dugokosih giganata, ali ih je Zevs uz pomoć ostalih bogova i svog ovozemaljskog sina Herkula porazio u bespoštednoj borbi. Inače, bogovi su mahom bili mišljenja da je s najvišim bogom dobro biti dobar. To je, uostalom, govorila i većina ljudi. U herojsko doba Zevs je već bio vladar koji nije zloupotrebljavao svoju vlast. Iako je imao mnoge ljudske nedostatke, ipak je bio najbolji od svih poznatih vladara bogova i ljudi.

Uprkos tome što je zevs bio apsolutni vladar, njegova vlast se nije protezala bezgranično. Ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu. Nad svim bogovima i ljudima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto više, nedokučivo i nepromenljivo: sudbina. Govorilo se, doduše, da Zevs vlada i sudbinom, ali to je bila samo metafora. Sudbinom je Zevs, baš kao bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao nužne veze uzroka i posledica i delovao u skladu s tim spoznajama. Protiv sudbine Zevs je bio nemoćan, ma šta radio. Nije bio vladar sudbine, nego samo njen čuvar i izvršilac.

Kao najviši vladar bogova i ljudi, Zevs je bio utemeljitelj i zaštitnik božanskih i ljudskih zakona.

Davao je moć kraljevima, štitio narodne skupštine, učvršćivao poredak i pravo, bio svedok i čuvar zakletvi, kažnjavao nepravde i nepoštovanje pravednosti, bio zaštitnik svih onih koji su od njega tražili pomoć (iako pritom ne posebno dosledan). Zevs je sve video, sve čuo i sve znao (ako ne odmah, doznao bi o svemu naknadno). Znao je takođe i budućnost i ponekad objavljivao buduće raznim znamenjima, uglavnom prirodnim pojavama, snovima i proročanstvima (posebno ako su ga ljudi za to molili i prineli mu odgovarajuće žrtve). Delio je ljudima i dobro i zlo. Svoje darove je birao, prema sopstvenom nahođenju, iz dveju velikih posuda koje je imao u svojoj palati. Zevsovo najmoćnije oružje bile su munje i gromovi, a njegov štit (egida) bio je neprobojan.

Glavno Zevsovo sedište bio je vrh planine Olimpa u Tesaliji, koji se gubio u oblacima i dopirao do neba. Tamo je stajala i njegova veličanstvena palata, koju mu je od zlata sagradio bog Hefest. Rado se zadržavao i na kritskoj gori Idi, u Troadi, na Parnasu u Fokidi, na Kiteronu u Beotiji i na drugim gorama. Kad je pod imenom Jupiter postao i bog Rimljana, boravio je i na rimskom Kapitolu. Kad mu se prohtelo, odlazio je s Olimpa vozeći se u zlatnim kolima. Inače, praktično je bio sveprisutan i čovek je moga da ga zamoli za pomoć ne samo u njegovom hramu nego i na bilo kom drugom mestu. Ponekad bi silazio na svet u promenjenom obliku. Poprimati lik bilo kog čoveka, životinje ili prirodne pojave bila je povlastica svakog boga.

Upravljanje svetom bogova i ljudi Zevsa je nije preterano opterećivalo. Većinu vremena provodio je u društvu s ostalim bogovima, na sjajnim gozbama u olimpskim palatama, gde se služila ambrozija kao glavno jelo, a nektar kao napitak. To jelo i piće osiguravalo je bogovima besmrtnost i večnu mladost. Na gozbama, koje su ujedno bile i savetovanja bogova, Zevs je sedeo na zlatnom prestolu, dvorio ga je vinotoča Ganimed i boginja mladosti Heba, plesom su ga zabavljale boginje ljupkosti, Hariteje, i boginje lepih umetnosti, muze. Pri obavljanju vladarskih dužnosti pratili su ga bogovi i boginje Kratos, Zel, Bija i Nika kao otelovljenja moći, revnosti, snage i pobede. Pri vršenju dužnosti vrhovnog sudije stajale su pored njegovog prestola boginja zakonitog poretka Temida i boginja pravednosti Dika. Pri osiguravanju poretka u prirodi pomagale su mu boginje godišnjih doba, Hore. Nerazdvojne Zevsove pratilje bile su i boginja sretnog slučaja Tiha, boginja mira Ejrena i boginja duge Irida, ili Iris, koja je uz boga Hermesa bila i njegova glasnica.

Zevsova žena bila je njegova sestra, prelepa i dostojanstvena boginja Hera. S njom je imao troje dece: boga rata Aresa, kovača i oružara bogova Hefesta i boginju večne mladosti Hebu. Heri je iskazivao sve počasti i visoko je cenio. To mu, naravno, nije smetalo da s vremena na vreme pogleda neku drugu ženu koja mu se svidela. Zevs je u stvari bio veliki ženskaroš i birao je ljubavnice s jednakim žarom među boginjama kao i među ženama iz roda smrtnika. S boginjom Demetrom imao je kćer Persefonu, s Mnemosinom muze, s Eurinomom Harite, s Tetidom Hore, Mojre i Diku, s Dionom Afroditu, s Majom Hermesa, s Letom blizance Apolona i Artemidu. Nije s njima uvek lako izlazio na kraj. Štaviše, ni mnoge smrtne žene nisu baš za njim čeznule. Ali on bi bez kolebanja pribegavao lukavstvima i pretvarao se u njihove muževe, u bika, labuda, kišu ili u bilo šta drugo, samo da se s njima sjedini. Broj njegovih potomaka s ovozemaljskim ženama bio je vredan poštovanja: s Alkmenom imao je sina Herkula, sa Semelom Dionisa, s Danajom Perseja, s Europom Minosa, Sarpedona i Radamanta, sa Antiopom blizance Amfiona i Zeta, s Ledom sina Polideuka i kćer Helenu. Kod brojnih njegovih sinova i kćeri tačno se i ne zna koju im je besmrtnu ili smrtnu ženu izabrao za majku. Mnoge su se žene, međutim samo izgovarale da je on otac njihovih potomaka, ili su se time hvalile. Ali svoju najdražu kćer Atenu nije imao ni sa jednom ženom - rodio ju je sam iz svoje glave, odakle je iskočila pod punim naoružanjem. Za svu svoju decu, Zevs se brinuo kao brižan otac, i to u većini slučajeva bolje nego za svoje ljubavnice i sva su njegova deca imala značajne uloge u svetu mitova.

Hera je, prirodno, zbog njegovih bračnih nevera bila silno ljubomorna. Progonila je njegove ljubavnice i njihovu decu i priređivala Zevsu scene da se tresao Olimp, a na zemlji besnele oluje. Zevs ju je uvek znao nekako da umiri. Bio je na kraju krajeva ne samo muž nego i bog. Zbog svoje slabosti prema ženama imao i je i drugih nedostataka. Bio je sklon zaslepljenosti, katkad bi ga nadvladala boginja prevare Ata, a ponekad je njegovu uvek budnu pažnju umeo da nadvlada i bog sna Hipnos. Osim toga, iako mu to uopšte nije bilo potrebno, voleo je da se hvali. Ostali bogovi su poznavali Zevsove slabosti, njegovu ljubaznost i nesklonost svađama i vešto su to iskorišćavali a najviše i najuspešnije njegova žena Hera.

Uprkos tome, Zevs je bio najmoćniji i najuzvišeniji bog. Pripadali su mu naslovi i epiteti: svevladajući, sveznajući, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Najčešće su ga ljudi zvali "Olimpskim" ili "Najvišim", a ponekad, u svečanim prilikama, "Ocem bogova i kraljeva". Njegovi simboli bili su gromovi i munje, od ptica orao, a od drveća hrast. Grci i Rimljani su ga zamišljali kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, s čijeg lica zrači ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moći najvišeg vladara.

Mit i religija u Srba


Veselin Čajkanović

Rođen je 28. marta 1881. u Beogradu, gde je završio osnovnu, srednju i Veliku školu.

Kako kaže Rastislav Marić (Glasnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka, knj. II—III, 1953—1954, str. 67—73), koji mi je glavni izvor za ovu biografiju, „Čaj-kanović je još u srednjoj školi zavoleo klasične jezike i klasičnu starinu uopšte, pa je, po položenom ispitu zrelosti u Prvoj muškoj gimnaziji (1899. godine) studirao klasičnu filologiju na Velikoj školi, na kojoj su već predavali profesori Vasić i Vulić. Završivši studije u Beogradu, kao državni pitomac odlazi u Nemačku na usavršavanje. U Lajpcigu je četiri semestra, pored klasične filologije kod Brugmana, Hirta i Imiša, izučavao i stari slovenski kod Leskina i jevrejski kod Kramera. Iz Lajpciga odlazi u Minhen, gde, pored ostalih, sluša Hrista, Pelmana i Folmera, a naročito Kruzijusa i Krumbahera, kod kojih je položio i doktorat. 1908. godine postao je docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nastavljajući naučni rad u pravcu u kome se bio uputio kod Kruzijusa i Krumbahera".

Učestvovao je u balkanskim ratovima i u I svetskom ratu kao rezervni oficir. U toku rata, zbog bolesti, proveo je jedno vreme u Bizerti, „gde je, s francuskim inženjerom, poručnikom Alberom Oforom, osnovao Štampariju srpskih invalida, u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu. Tu, u Bizerti, uređivao je list Napred s književnim dodatkom Iz starih riznica i Bibliotekom lista Napred (izašlo 25 knjižica različite sadržine), u kome je objavio nekoliko vrlo dobrih reportaža o životu naših izbeglica i vojnika u Africi. Iz Bizerte prelazi na Krf za urednika Srpskih novina, u čijem su dodatku, Zabavniku, tada objavljivani različiti književni sastavi i naučne studije, a zatim odlazi u Pariz i London, da radi u tamošnjim bibliotekama".

Neposredno posle rata, „on je, pored redovne dužnosti, jedno vreme vršio i dužnost načelnika Odeljenja za višu nastavu Ministarstva prosvete i dužnost upravnika Državne štamparije". Godine 1919. izabran je za vanrednog, a 1921. za redovnog profesora. Sledeće, 1922, godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka. U to doba izabran je i za honorarnog nastavnika Uporedne istorije religije na novoosnovanom Bogoslovskom fakultetu. Sem toga, tih godina svojim ličnim zalaganjem mnogo je doprineo izgradnji Univerzitetske biblioteke i snabdevanju seminarskih biblioteka i laboratorija (kao „član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke" i kao „član komisije koja je, u Nemačkoj, na račun reparacija, nabavljala knjige i opremu").

U narednom periodu, osim na Univerzitetu i u Akademiji, aktivno je učestvovao u radu niza naučnih, kulturnih i prosvetnih ustanova. „Nekoliko godina uzastopce bio je biran za dekana Filozofskog fakulteta. Bio je u upravi Srpske književne zadruge, Zadužbine Nikole Čupića, Društva sv. Save, član Glavnog prosvetnog saveta i Komisije za polaganje profesorskog ispita, a jedno vreme i predsednik Narodnog univerziteta, koji je bio osnovao profesor Nikola Vulić. Da bi se naučnim radnicima olakšalo informisanje o stručnoj literaturi koja se u Beogradu može naći u javnim i većim privatnim bibliotekama, predložio je osnivanje Centralnog kataloga Univerziteta u Beogradu i po njegovom osnivanju postao njegovim upravnikom".

Od posebnog je značaja Čajkanovićev nastavni i naučni rad na Univerzitetu. U jednom izveštaju iz 1914 (Naučni i školski rad Veselina Čajkanovića, stanje na dan 31. januara 1914) sam je sebe najtačnije okarakterisao kao nastavnika:

„Od svojih predavanja najviše podvlačim tumačenje klasičnih autora: pri tome tumačenju imao sam prilike da pravim najrazličitije ekskurze po celokupnoj nauci o starini. Naglašavam ovo i zbog toga što se, inače, baš stvari koje sam najizdašnije obrađivao sa katedre — enciklopedija i metodologija klasične filologije, privatne starine, religija i kult, folklor — i ne vide iz pregleda predavanja, pošto o njima nisam držao sistematske kurseve. U tim svojim tumačenjima ja sam: napustio besciljnu i beskorisnu gramatičku interpretaciju i uveo u praksu interpretaciju modernu i naučnu; razbijao klasičističke predrasude, i davao centralno mesto jelinizmu; u svakoj prilici skretao pažnju na veliku važnost Orijenta, i uvek, kad god sam za to imao povoda, davao uputstva i detalje iz oblasti semitske filologije; ja sam, najzad, osećao da klasična filologija — koja je i u svetskoj nauci spremala radnike za ostale mlađe nauke: za vizantologiju, semitsku filologiju, slovensku filologiju, istoriju religije. folklor, itd. — ima kod nas, gde ce klasični jezici uče nedovoljno ili nikako i ne uče, da sprema radnike za srpsku nauku. Naročito sam isticao i ističem važnost takve primenjene klasične filologije, nadam se, ne bez rezultata". Ovako je Čajkanović radio i kad sam ja slušao njegova predavanja 1931—1935). Tumačio je, između ostalog, Tacitovu Germaniju, ali tako da su pred slušaocima oživljavali ne samo stari Germanci nego i Rimljani, Grci, Egipćani, Vavilonjani, Jevreji, Persijanci, Indijci, a posebno naši preci, sa svojim običajima, obredima, činima, težnjama i zabludama. Odista je suvereno vladao celokupnom naukom o starini.

Bez imalo preterivanja istakao je Marić lepe ljudske osobine koje su krasile Čajkanovića kao nastavnika: „Studente je neobično voleo, i kod njega, i kao profesora i kao dekana, za njih nije postojalo određeno vreme prijema. Izvanredno predusretljiv u ophođenju, uvek je bio spreman da pomogne i posavetuje. Svojim ophođenjem umeo je da pridobije studente za rad na nauci kojoj se sam bio posvetio i stalnim ukazivanjem na njihove pogreške i nedostatke njihovog rada upućivao ih u metode naučnog rada. Zbog toga nije ništa neobično što je skoro svaki deveti student koji je od 1919. do 1941. godine kod njega položio diplomski ispit položio i doktorat, a teze koje su oni izradili ne pokazuju samo vladanje metodom naučnog rada i poznavanje predmeta, nego su znatni doprinosi nauci".

Ovakav Marićev sud možda sam ja obavezniji nego iko da potvrdim. Već godinama osećam potrebu da ispunim tu obavezu ne samo radi Čajkanovića i radi sebe nego i radi jedinstvenog primera, i bojeći se da mi se neće pružiti druga prilika, činim to sada. Mene je Čajkanović naterao da izradim doktorsku disertaciju. Odrastao na selu, u običajima i praznovericama iz bronzanog doba, koje nisam morao da saznajem iz knjiga, valjda sam mu se učinio pogodan za nauku o starini. Ali on je uložio toliko truda i vremena, i toliko strpljenja, oko ćudljivog mladića kakav sam bio, da se ja sada, kad sam prevalio šezdesetu, i čudim i stidim. Na razgovore je zvao on mene, nije mi davao prilike da ga molim! Otvorio mi je širom vrata svoje čudesne biblioteke, mogao sam da se poslužim svakom knjigom iz nje! Pošto sam bio gimnazijski nastavnik i nisam imao dovoljno vremena za rad u toku dana, omogućio mi je da radim noću u biblioteci Seminara za klasičnu filologiju! Kad sam se našao u neprilici oko nabavljanja novih knjiga sa strane — jedna je koštala 600 dinara (koliko i krava!), a ja sam imao nešto malo više od 1000 dinara mesečne plate i porodicu na vratu - on me je zamolio za uslugu da takve knjige nabavljam o njegovom trošku za njegovu biblioteku; Ali to nije sve. Kad je pročitao prve dve glave moje disertacije Tužbalica u svetskoj književnosti (u prvobitnom obliku), rekao mi je da to nije nauka, da je to, možda, dobro za Srpski književni glasnik, ali da nauka traži: ne da sam tužim, nego da tumačim tužbalicu. Ja sam se, naravno, uvredio i zaćutao.

Posle izvesnog vremena, kad na disertaciju više nisam ni mislio, on mi je priredio nezaboravno iznenađenje (na početku proleća 1938). Sa drugog prepodnevnog časa pozvao me je direktor Šeste muške gimnazije (Stanislav Vulić) da odmah dođem u njegovu kancelariju. Prekinuti predavanje bilo je toliko neobično da sam pomislio da me traži policija.

Kad tamo, Čajkanović sedi, smeje se i podsmeva mi se. Očitao mi je takvu lekciju o dužnosti da je ni Metuzalem ne bi zaboravio. I tada sam se, povrh svega, još i propisno obrukao. Kad je polazio, požurio se direktor da mu pridrži kaput, a ja sam stajao smešno ukipljen, jer je dobar deo moga naraštaja u ovakvoj ljudskoj pažnji prema starijem video gubitak ličnog dostojanstva. Rekao je: „Ja sam stari vojnik, kaput mi niko ne pridržava; a ako bi to i bilo potrebno, ima ovde neko mlađi". Taj neko mlađi bio sam ja. Stid zbog ove bruke rastao je u toku godina uporedo sa zahvalnim divljenjem izuzetnom profesoru, iako se nikad u nekim stvarima s njim nisam mogao da složim.

Marić je opisao Čajkanovića i kao istaknutog ratnika, ali u ovoj prilici pre svega treba istaći ono što je Marić rekao o uslovima za naučni rad u Čajkanovićevo vreme i o njegovom zalaganju da se ti uslovi poboljšaju: „Uslovi za rad na nauci o klasičnoj starini u Srbiji, u vreme kada je Čajkanović počeo svoj rad, nisu bili najpovoljniji. U Srbiji nije postojala nijedna biblioteka u kojoj bi se mogle naći najpotrebnije knjige i časopisi. Biblioteka Seminara za klasičnu filologiju i istoriju starog veka, osnovana poslednjih godina prošlog veka, bila je tako mala da nije mogla poslužiti ni nastavi ni spremanju studenata za ispite. Blagodareći zauzimanju profesora Čajkanovića, ona je, pred kraj treće decenije ovog veka, bila snabdevena zbirkom tekstova, časopisima i drugim potrebnim knjigama tako da je bio dostignut nivo sličnih ustanova na strani, što je uticalo i na kvalitete nastave i razvoj naučnog rada. I nedostatak mogućnosti objavljivanja rezultata naučnog rada sputavao je, sve doskoro, razvoj klasičnih studija [...]. Tek kad se te činjenice imaju u vidu i uzmu u obzir broj radova koje je Čajkanović objavio i ostavio u rukopisu i discipline na kojima je radio, može se pravilno procenita značaj njegovog rada i njegov doprinos nauci i našoj nacionalnoj kulturi".

Čajkanović je umro 6. avgusta 1946. godine u Beogradu.

Vojislav Đurić